ИСТОРИЧАР ДР МИЛАН ГУЛИЋ: Социјалистичку Југославију је срушио албански сепаратизам!

  • Један од најперспективнијих српских историчара др Милан Гулић недавно је објавио књигу Југословенска држава 1918–2006. Можда је било и нечег судбинског у чињеници да аутор овако амбициозног рада који обухвата 88 година бурне историје припадне научнику Србину, рођеном у Бенковцу, кога је распад велике Југославије, преко Републике Српске Крајине, одвео у Тополу, српску устаничку престоницу. Ова књига писана је годинама, и без сумње представља темељ свих будућих проучавања заједничке државе јужнословенских народа.

Разговарао: Трифко Ћоровић

У разговору за Српско коло Гулић истиче улогу неоспорних лидера три Југославије, објашњава како су Срби, али и остали јужнословенски народи доживјели стварање заједничке државе и напомиње да је краљ Александар био заправо прва жртва фашизма. Сматра да није дошло до Другог свјетског рата да би се наставила федерализација земље у којој би се као територијално највећа формирала засебна српска федерална јединица. Снажно антифашистичко и антињемачко расположење српског народа које је највидљивије исказано у пучу 27. марта 1941. године дефинисало је даљи живот заједничке државе. Такође, нема дилему око тога да је српски народ имао два антифашистичка покрета – ројалистички и комунистички. Након хрватског прољећа и готово дводеценијске хрватске шутње, Гулић истиче да је распад социјалистичке Југославије почео на Косову у коме ни након проглашења аутономије никада нису престајали прогони српских породица и јасне тенденције ка отцјепљењу. Гулић се у неколико наврата дотакао лика и дјела Светозара Прибићевића оцјењујући да га данас прекодрински Срби често потпуно некритички уздижу.

  • Колико дуго сте писали књигу и шта је био Ваш основни мотив?

– Гледајући круто, на књизи сам радио шест година, али имајући у виду обимност њеног хронолошког захвата читав мој научни и стручни рад представља увод у рад на овој књизи. Основни мотив да се оваква књига напише била је жеља да се унутар корица једне књиге ставе сви пресудни догађаји, процеси и личности из југословенског периода српске националне историје. Посљедња монографија таквог типа објављена је још у годинама када је постојала социјалистичка Југославија, а од тада се заиста много тога десило. Важно је напоменути да су генерације југословенских, српских и других постјугословенских, али и страних историчара урадиле пуно на проучавању различитих дијелова југословенске историје и желио сам да многа од тих достигнућа искористим за склапање једне опште слике. Наравно, ово је само мој покушај да се прикаже историја југословенске државе у свим њеним фазама и вјерујем да би свако од мојих колега овакву књигу потпуно другачије написао.

  • На насловној страни књиге су као црвени краљеви у картама приказани Александар Карађорђевић и Јосип Броз, а као црни Слободан Милошевић. Можете ли објаснити симболику?

– Насловна страна књиге представља својеврсну игру и отвара простор да је свако тумачи онако како је он види. Једино што је сигурно је да се радило о три личности које су биле неоспорни лидери три Југославије – краљевине, социјалистичке заједнице и заједничке државе Србије и Црне Горе. Премда је само један од њих формално био краљ из српске народне династије Карађорђевића, сва тројица су се у мањој или већој мјери тако понашали. Јосип Броз Тито је био предсједник без ограничења трајања мандата, а Слободан Милошевић је суверено владао без обзира на то коју функцију је обављао у ком тренутку, тј. да ли је био предсједник само једне републике чланице или читаве државе. Било је и других личности које су у југословенској држави имале моћ или нарочито запажену улогу попут Николе Пашића, Петра Живковића, кнеза Павла, Милана Стојадиновића, Александра Ранковића, Едварда Кардеља и других, али нико од њих није досегао ту величину да га посматрамо као стварног или некрунисаног краља Југославије. Истини за вољу, једини шеф југословенске државе који је формално изабран од народа, на непосредним изборима, био је посљедњи предсједник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница.

  • У првој цјелини се бавите настанком југословенске државе. Да ли је постојало неко алтернативно рјешење за српски народ?

– Прва цјелина у књизи носи назив Настанак Југославије и у њој се на сумаран начин анализира развој југословенске идеје прије и у току Првог свјетског рата. Настојали смо да испратимо генезу југословенске идеје, од протојугословенских концепата, па до државних програма и ратних циљева из времена када се Краљевина Србија суочила са аустроугарским нападом. Алтернативна рјешења увијек постоје, али питање је њихове остварљивости. Нажалост, често се југословенско уједињење сагледава кроз искуство Другог свјетског рата и ратова који су пратили распад социјалистичке Југославије, без да се узму у обзир прилике које су владале у датом тренутку. Занемарују се постојећи државни оквири и границе, међународно право и међународне околности. У Првом свјетском рату Србија је, као никада у својој модерној историји, јасно прокламовала свој ратни циљ – ослобођење и уједињење и, као никада у модерној историји, успјела је да га оствари. Њена војска прешла је граничне ријеке Дунав, Саву и Дрину измучена и проријеђена и није имала снаге и могућности да било кога окупира. Она долази као ослободилачка војска радосно дочекана од српског, али и других народа. Довољно је подсјетити да је малобројну српску војску у Ријеци дочекало око 30.000 људи, да су у Сплиту људи сатима чекали брод са српским војницима на киши и на вјетру… Заборављамо да против југословенског уједињења имамо само двије мање побуне – у Загребу, гдје на улице излази војска државе које више нема, и на Цетињу, гдје није спорно уједињење већ начин уједињења. Гледајући прошлост очима данашњице не само да је искривљујемо, већ труд и прегалаштво српских хероја и његових политичких предводника, који су створили респектабилну државу на Балкану, сводимо на заблуду, кратковидост и сл. Никако да се запитамо како је обичан српски човјек доживио нову државу? Он је у њој видио само своју „проширену отаџбину” и то она уистину и јесте била.

Биљешка о аутору

Српски историчар Милан Гулић рођен је у Задру 26. фебруара 1985. године.

Похађао је Основне школе Ћирило и Методије у Бенковцу (1991–1995) и Карађорђе у Тополи (1995–1999), а затим Гимназију Милош Савковић у Аранђеловцу, истурено одјељење у Тополи (1999–2003). Студирао је на Одјељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду (2003–2008), а дипломски рад на тему Моша Пијаде и уставно уређење југословенске државе 1945–1946. одбранио је 29. септембра 2008. године и стекао звање дипломираног историчара. На Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду уписао је докторске академске студије у школској 2008/2009. години. Као стипендиста Министарства науке и технолошког развоја Републике Србије сарађивао је на научном пројекту Балканолошког института САНУ (2009–2012). Докторску дисертацију Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу (1944–1953) одбранио је 28. новембра 2012. године и стекао звање доктора историјских наука. Од 1. марта 2013. ради у Институту за савремену историју у Београду, најприје као истраживач-приправник, а од новембра исте године као научни сарадник. Звање вишег научног сарадника добио је у јуну 2018. године. Члан је Управног одбора и замјеник предсједника Научног вијећа Института за савремену историју, члан Стручног савјета Музеја жртава геноцида и члан-сарадник Матице српске. У центру његових научних интересовања налазе се српско-хрватски односи у 20. вијеку, као и положај Срба у хрватској држави, што у раздобљима када је била самостална, што у периодима када је представљала саставни дио неког већег државног организма (аустроугарског или југословенског). У проучавању тог проблема нарочито је фокусиран на распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Грађански рат у Хрватској 1991–1995. године.

  • Бавите се и сложеним односима унутар саме Краљевине. Да ли је атентат на Стјепана Радића, касније и на краља Александра био јасан показатељ да је Југославија осуђена на пропаст?

– Југословенску краљевину јесу разједали политички сукоби, али њих је итекако било и у дотадашњој Краљевини Србији. Убијена су два српска владара – кнез Михаило и краљ Александар, а било је атентата и на краља Милана. Исто тако, политичких атентата је било и касније, сјетимо се само убиства премијера Зорана Ђинђића, па због тога никада не постављамо питање да ли је Србија осуђена на пропаст. Разлика је у томе што су политичка сукобљавања у југословенској краљевини имала и националну ноту. Убиство Стјепана Радића јесте дошло у једном изузетно узаврелом тренутку када су са скупштинске говорнице сипане увреде против читавих народа, омаловажавана је нечија историја, срамоћено национално биће и блаћени национални хероји. Треба имати на уму да Стјепан Радић у том тренутку није само национални вођа Хрвата, већ вођа „пречанског фронта” и да је раме уз раме са њим био Светозар Прибићевић, којег прекодрински Срби данас често потпуно некритички уздижу. Исто тако, треба рећи да је атентатор из скупштине Пуниша Рачић био „нервно болестан човјек са претјераном осјетљивошћу”, како је записао патријарх Гаврило (Дожић). Са друге стране, краљ Александар је пао као жртва усташке терористичке организације, а не ВМРО како смо погрешно закључивали инсистирајући на имену и организационој припадности атентатора. Атентат на краља не би био могућ без подршке Италије и Мађарске и зато се често каже да је витешки краљ Александар у ствари прва жртва фашизма. Ваља напоменути да су усташе прије убиства краља убиле Тонија Шлегела, предсједника Југословенске штампе, Андрију Берића, општинског начелника у Новој Градишци, и Мирка Најдорфера, бившег министра, да су постављали бомбе пред касарне, у полицијске и жандармеријске станице, на жељезничке пруге и у возове.

  • Да није било Другог свјетског рата да ли сматрате да је споразум Цветковић–Мачек био одржив на дуже стазе?

– Споразум Цветковић–Мачек представља плод тренутних унутрашњих, али много више спољашњих околности када се Југославија нашла под језивим притиском Њемачке и постепено упадала у непријатељско окружење. Да околности нису биле такве тешко да би Београд икада пристао на стварање државе у држави, што Бановина Хрватска несумњиво јесте била, и на први вид федерализације Југославије, која је од 1918. била круто централистичка држава. Исто тако велико је питање шта би се десило са једином бановином која је била заснована на националној основи да није дошло до рата. Склонији сам мишљењу да би се наставила федерализација земље у којој би настала и српска федерална јединица која би обухватила највећи дио државне територије.

  • Колико је 27. март 1941. године одредио судбину Југославије?

– У историји југословенске државе и српског народа било је пуно оних датума и догађаја који су у значајној мјери мијењали ток историје. Један од њих је и 27. март 1941. Премда се сагледавање пуча који се десио тога дана већ годинама поједностављује и своди на расправу „требало је – није требало” чињеница је да се он догодио и да је, у првом реду, показао снажан антифашизам и безрезервно антињемачко осјећање српског народа исказано у тренутку када је Краљевини Југославији пријетило увлачење у највећи сукоб у историји човјечанства до тада. Исто тако, нема дилеме да је управо пуч од 27. марта изазвао Адолфа Хитлера да се на бојном пољу обрачуна са Југославијом. Када је добио вијести о догађајима у Београду, помислио је да је у питању шала, али пошто се увјерио у истинитост информације, „добио је напад грчевитог бијеса”, од којег се „тренутно губи моћ размишљања”. Но, љутња га није прошла чак ни онда када се смирио. Знао је да иза преврата стоји српски фактор, а србофобија, коју је „вукао” још из Првог свјетског рата, само је подгријала његову жељу за осветом. Вођа Рајха је пред њемачким војним и цивилним врхом рекао да је због Срба и Словенаца, који „никада нису били пријатељи Нијемаца”, Југославија увијек била несигурна. Жељели ми то или не, 27. март се догодио и српски народ може и мора да буде поносан на пожртвованост и бескомпромисност у борби против нацистичког зла коју је тога дана потпуно вољно исказао. И није фер да се сви они људи који су тога јутра изашли на улице да славе, пјевају и кличу краљу и Југославији понизе причом о шаци британских фунти, која јесте дата појединцима, али није могла да утиче на осјећања српског народа који се живо сјећао окупације у Првом свјетском рату и поуздано је знао шта је зло, а шта добро.

  • Посебну пажњу сте посветили окупираном југословенском простору, који су својом сложеношћу збуњивали постратовске генерације. Да ли сте дошли до неких нових закључака и да ли након толико деценија са сигурношћу можемо дефинисати ко се борио против непријатеља, а ко је био њихов савезник?

– Премда је период Другог свјетског рата трајао само четири године, својом важношћу и сложеношћу утицао је да се њиме студиозно баве генерације историчара и отуда је заузео значајан дио ове књиге. Наш циљ је био да управо сумирамо сва досадашња знања и да први пут у једном прегледу југословенске историје отворено кажемо да је српски народ имао два антифашистичка покрета – ројалистички и комунистички и да су оба учинила много добрих ствари, понајприје улила нову снагу и вјеру да није све готово иако је отаџбина окупирана и распарчана, али и који су оставили много крвавих трагова. Нажалост, српски народ се сусрео са специфичном ситуацијом грађанског рата под окупацијом, па су многобројни ратни злочини директна посљедица таквих прилика. Нисмо сакрили ни херојство, ни злочине, ни колаборацију, ни фронтални отпор окупатору. Указали смо да је међу окупаторима била и Албанија, без обзира како је то политика, а кроз њу и историографија, касније показивала. Нисмо прећутали ни то да је Независна Држава Хрватска остала посљедњи Хитлеров савезник у Европи.

Попуст за наше читаоце

Позивамо читаоце Српског кола да искористе могућност и купе књигу др Милана Гулића Југословенска држава 1918-2006. по посебној цијени у просторијама Институту за савремену историју (Трг Николе Пашића 11).

  • Како бисте описали улогу свештеника Момчила Ђујића?

– Свештеник Момчило Ђујић има своје мјесто у овој књизи, наравно у контексту ратних догађаја на окупираном југословенском простору. Нисмо жељели да га прескочимо у причи о историји Југославије, али ни да предимензионирамо његову улогу, гледајући цјелину њене историје. Предводећи монархистичке снаге у Сјеверној Далмацији настојао је да заштити српско становништво од истребљења, које му је пријетило у Независној Држави Хрватској. Његова Динарска четничка дивизија за своје циљеве прокламовала је стварање српске националне државе, спајање свих националних елемената српског карактера и заштиту српског становништва од усташког и партизанског терора. Према италијанском окупатору приступало се под девизом „не дирај ме, јер те не дирам, а не дирам те из тога разлога што ти не ометаш остварење моје националне замисли”. Са друге стране, наређено је да „дијелови Динарске дивизије имају у свим приликама и на сваком мјесту да нападају све дијелове Нијемаца на које буду наишли”. Остављена је могућност прихватања „националних Хрвата”, док је према усташама требало приступити „без милости, сажаљења и скрупула – уништити све што дише Павелићевим духом”. Колико је та политика дала резултата чини се да најчешће нисмо трезвено сагледавали, већ смо све посматрали кроз чињеницу да је та страна поражена у поменутом грађанском рату, па је од побједника тумачена онако како је то њему одговарало.

  • Према Вашим истраживањима да ли можете да одредите да ли је више људи страдало у Другом свјетском рату или у идеолошком терору у постратним годинама?

– Нема никакве дилеме да је током револуционарног терора страдао велики број људи широм Југославије и ова књига је прва синтеза југословенске историје која је и том питању посветила одређену пажњу. Ако бисмо узели у обзир освету побједника над различитим оружаним формацијама (Хрватске оружане снаге, остаци Југословенске војске у отаџбини и други), колективну кривицу примијењену над припадницима њемачке народносне скупине, као и класичан револуционарни терор, видјели бисмо да су нове власти биле врло одлучне и оштре у рашчишћавању простора за потпуну промјену поретка у Југославији. Ипак, колико год да се режим сурово обрачунао са свима које је сматрао својим противницима, број тако страдалих не може да се пореди са бројем жртава у раздобљу окупације. Стравичне крваве трагове оставили су сви окупатори: њемачки, мађарски, бугарски, албански и италијански, али укупном броју жртава Другог свјетског рата највише је допринијела Независна Држава Хрватска која је извршила геноцид над српским, јеврејским и ромским народом, а убијала је и припаднике хрватског и муслиманског народа, уколико их је сматрала пријетњом по опстанак усташког режима.

  • Да ли је у вријеме кад се десило хрватско прољеће било јасно да је у перспективи сецесионизам неизбјежан?

– Југословенска држава се од самог почетка, и то је ова књига показала, суочава са проблемима различитог типа. Како на спољашњем плану, с обзиром да је имала територијални спор са готово свим сусједима (Италија, Аустрија, Мађарска, Румунија, Бугарска и Албанија), тако и на унутрашњем плану. Унутрашњи проблеми су се, најприје, тицали концепције југословенске државе (централистичка или федералистичка), затим је тежиште прешло на национално питање (колико је који народ задовољан југословенском праксом), а све вријеме је провијавала економија (посљедице ратова, глобалне кризе, унутрашње неједнакости). Премда је национално питање било важно у међуратном периоду, оно је у пуном обиму отворено тек након Другог свјетског рата, иако су југословенски комунисти тврдили да су, за разлику од монархистичке Југославије, тај проблем ријешили стварањем шест република и двије аутономне покрајине. Нема спора да је хрватско прољеће представљало хрватски сепаратизам, али је његовим гушењем настало раздобље тзв. хрватске шутње. Са друге стране, албански сепаратизам на Косову и Метохији готово да није било могуће ућуткати. Без обзира што се албанском становништву изашло у сусрет стварањем аутономне области, која је убрзо прерасла у аутономну покрајину, протјеривање српског становништва трајало је све вријеме, о чему свједочи и потоњи српски патријарх Павле, а демонстрације 1968, 1981. и 1989. показале су да већинско албанско становништво никада истински није прихватило југословенску државу. Отуда, рекао бих да је пламен сепаратизма све вријеме тињао међу Албанцима на Косову и да се социјалистичка Југославија урушила на Косову.

  • Ко је и зашто имао бенефит од стварања СР Југославије, односно државне заједнице Србије и Црне Горе?

– Савезна Република Југославија створена је у околностима када су словеначки, хрватски, македонски и босанскохерцеговачки сепаратизми урушили Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Настала је као израз државног континуитета, који јој у међународним околностима ипак није био признат. Твориле су је само двије дотадашње југословенске републике – Србија и Црна Гора и настала је на југословенским, а не на основама српске националне интеграције, што би, чини се, било логично. Са друге стране, њено проглашење је за Србе у Републици Српској и Републици Српској Крајини дјеловало као пораз. Обје су проглашене унутар Југославије, које више нема, а она која је проглашена 27. априла 1992. није их обухватила. Без обзира на то, трећа Југославија заслужује нашу дужну пажњу. Иако није обухватила прекодринске Србе, са њима је тијесно сарађивала и због тога била сурово кажњена. Борила се са албанским сепаратизмом на Косову и Метохији и због тога била сурово бомбардована. Пресудио јој је црногорски сепаратизам и нова фаза идентитетског инжењеринга, у којој је у Црној Гори заокружен процес стварања нове нације.

Штиво намијењено свима
  • Да ли сте имали стрепњу како ће јавност реаговати на Ваше дјело?
    – Уколико човјек одговорно приступа свом послу, логично је да има одређени вид стрепње прије него што финални производ рада изађе пред јавност. Тако је и у мом случају било шта да радим, а посебно у случају овог збиља обимног и прилично незахвалног подухвата. Ваља нагласити да књига јесте стручно, историографско штиво, али је примарно намијењена широј јавности. Жељели смо да сви они које занимају догађаји из југословенског периода српске историје у овој књизи добију полазну основу за стицање основних знања и то је била идеја водиља у нашем раду.

 

  • Да ли су Срби у Хрватској у вријеме југословенске државе били монета за поткусуривање националних интереса?

– Срби у Хрватској су у стварању југословенске државе видјели рјешење својих проблема и остварење својих генерацијских тежњи. У југословенској краљевини о њиховој судбини одлучивао је Београд, који је симболизовао српско јединство и слободу. Подвајање између Срба и Срба „пречана” долазило је са оне стране Дрине, а дио Срба у Хрватској од Београда је својом политиком одвајао Светозар Прибићевић, стварајући унутарсрпске подјеле. Проблем за Србе у Хрватској, након што су стравично пострадали у Независној Држави Хрватској, настаје након Другог свјетског рата, с обзиром да су се њихови опустошени крајеви нашли у оквирима Федералне/Народне/Социјалистичке Републике Хрватске и да су своја права морали да траже преко Загреба. Десетковани су геноцидном политиком усташких власти, која их је обезглавила убијајући националне предводнике. Расељени су у послијератним колонизацијама, а њихови нови политички представници у Загребу нису били Срби у националном смислу, већ хрватски комунисти потекли из српског народа. Тако безначајни нису били чак ни монета за поткусуривање, осим у годинама које су претходиле рату и крвавом распаду Југославије. А и тада, засметали су чим су подигли главу.

  • Да ли је рад на књизи промијенио неке Ваше ставове?

– Свако истраживање са собом носи темељну спознају људи, догађаја и процеса који се налазе у средишту његове пажње и неизоставно проширујe видике аутора. Радећи на књизи Југословенска држава 1918–2006. научио сам много о историји Југославије, али и о историографији Југославије. Овако обимно истраживање мијењало је и неке моје погледе, с обзиром да сам сагледавајући цјелину југословенске историје боље схватао неке догађаје, људе и процесе. Наравно, не ради се о суштинским промјенама, али опет довољним да човјек коригује себе и стално напредује у покушају да склопи мозаик тако важног периода српске националне историје.

Извор: Српско коло

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар