• Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна

Организатор устанка на Кордуну, најуспешнији командант партизанских одреда, човек који је отворио Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу новембра 1942.г. Човек који је судио другима и одлучивао ко ће живети а ко неће.

Човек који је требао да постане Народни херој Југославије, а завршио је на супротном крају живота. Као затвореник на Голом Отоку, којем су одузета грађанска права и којег су избегавали његови партијски другови.

Његова судбина је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава.

Хрватско и словеначко виђење југословенства је доследно значило одрицање и чак искључивање било каквог српства и као такво ће бити доминантно на простору друге Југославије, све до њеног распада, чак и до данашњих дана.

Опачићева судбина је показала и кључну грешку српске елите последњих сто година: неспособност да види и да схвати да онај са којим је прављена заједничка кућа, не верује искрено ни у једну владајућу идеологије, већ их само вешто користи за остваривање својих стварних циљева.

Опачић је веровао у комунизам, југословенство и братство-јединство. Нажалост, током живота је имао довољно времена да се суочи са својим заблудама. Верно служење идеологијама Србе је коштало огромних жртава и лутања по историјским беспућима.

Опачићева судбина јасно показује какви ”Срби” су једино били прихватљиви за хрватско државно право: људи са наметнутим туђим ставовима о сопственом народу, заогрнути у југословенство и друге идеологије, слепи за шовинизам других народа и народности али зато најстрожије судије српском патриотизму и народњаштву које је од њих жигосано као великосрпски шовинизам и фашизам, људи за које је хрватско државно право неспорна чињеница, а нове нације створене на тлу Југославије логичан израз регионалних посебности југословенских народа и народности.

Колико је Опачић био под тим утицајем, говори то што је чак и своју аутобиографију објављену 1989.г назвао ”Србин у Хрватској” а не рецимо ”Србин на Кордуну” или ”Србин испод Петрове Горе”.

Читаве генерације таквих ”Срба” ће се појављивати последњих стотињак година, осуђујући и косећи оне ”Србе” који им претходе, да би након обављеног посла, били осуђени и покошени од новијих генерација ”Срба” створених даљом разрадом идеолошких ставова.

Почело је са Прибићевићем, Косановићем, Будисављевићем. После њих је дошао Кончар, следили су Кораћ, Вујичић, Жегарац, Момчиловић. Њих су покосили Орешчанин (Председник Суда), Бркић (државни тужилац), Шумоња, Опачић-Ћаница (народни тужилац Вишег војног суда), Жигић и Почуча. После њиховог уклањања су дошли Драгосавац, Ркман, Балтић, Кошарић.

И тако талас за таласом све до данашњих Пуповца и Бориса Милошевића.

Сви су били искориштени, употребљени, награђени за то што су учинили, да би на крају били одбачени на отпад историје.

Иронија историје је следећа: истражни судија из Слуња Никола Ласић, који је водио суђење у Хрватском Благају током 6-8.маја 1941.г (након којег је 520 Срба из кордунашких села око Вељуна убијено, жртве су посуте живим кречом, лешеви су затрпани, јаме поравнате, чланови локалних усташких ројева су са гостима из Загреба заиграли коло над затрпанима, Хрвати мештани су то поље касније преорали и засејали зоб на њему, како би се изгубио сваки траг злочина) након 1945. г. је именован за председника суда у Војнићу, касније је премештен у Окружни суд у Карловцу, где је и умро, сахрањен под звездом петокраком на гробу.

Станко Опачић-Ћаница је као народни тужилац Вишег Војног Суда водио Кордунашки процес 13-14.јула 1944.г (којим су петорица образованих Срба, устаника, првобораца и комуниста, осуђени на смртну казну-клањем), као министар Владе НР Хрватске, бива ухапшен, испитиван више од годину дана, и проводи више од две године на Мрамору (Голом Отоку).

Треба читати и разумети овакве судбине. Јер ако их не будемо разумели, стално ће нам се понављати.

Владимир Бурсаћ/ Јадовно