ИДЕОЛОШКИ ИГРОКАЗ: Подметачине у филму "Дневник Диане Будисављевић"
НАСЛОВИ

ИДЕОЛОШКИ ИГРОКАЗ: Подметачине у филму „Дневник Диане Будисављевић“

  • Послије „Слободне Зоне“, филмског фестивала на коме је уприличена званична српска премијера филма о коме се много причало, али и који се дуго чекао, сви београдски биоскопи уврстили су „Дневник Диане Будисављевић“ на дневни репертоар.

Још током хрватске премијере чули су се аплаузи из пулске Арене, те сјајне критике које су једногласно дијељене… салви хрватског скоро па покајног одобравања палили су „црвену лампицу“ да нешто није у реду.

Апсолутни побједник 66. пулског филмског фестивала са 6 освојених награда, филм о српској дјеци у хрватским усташким логорима, хрватске редатељке српског поријекла…
Све ово било је више него довољно да се филм пажљиво одгледа и да му се посвети пуна „позорност“.
И послије свега остајем непријатно изненађен, нисам добио оно што сам очекивао, испраћен сам оним што нисам желио.
Иако је мото филма: „Истинита прича о најбољим људима у најгорим временима“, ништа од тога овдје нисам нашао.
По мом скромном утиску мало је ту истине, највише је уходаног идеолошког игроказа, a ко су најбољи међу лошима Бог само зна. Најгора времена тек живимо, јер шта је горе од истина која упорно мора да ћути.

Филм је једноставно посложен, са комплексном конструкцијом која га носи. То је преплет три филмске нити, играног, документарног и архивског материјала. Снимљен је у црно-бијелом кадру.
Слика започиње архивским снимцима уласка њемачке окупаторске војске у Загреб, а чији грађани је дочекују букетима цвијећа и у хистеричном весељу.

Прича прати породицу загребачког хирурга Јулија Будисављевића, једног од оснивача Медицинског факултета у Загребу и редовног професора хирургије, те потомка угледне српске породице Будисављевић, насељене у Лику из Метохије у историјским српским сеобама.

Јулијева супруга Диана, Аустријанка коју је упознао током студија у Инзбруку, случајно сазнаје да у Загребу постоје логори за Јевреје, а да су међу њима и заробљене Српкиње са дјецом о којима нико не брине.

ГРКО-ИСТОЧЊАЦИ УМЈЕСТО СРБА

У овом дијелу филма јавља се први – опасан подтекст. Зашто подтекст и зашто опасан, зато што скривено комуницира са гледаоцем утискујући му врло важне поруке измијењене у својој суштини.
Наиме, овдје сазнајемо да се у филму Српкиње називају православкама, баш како их је називала и усташка администрација.
Срби су по усташком новоријеку називани православцима или још тачније грко-источњацима, док је њихова народност прећуткивана, а у посебним случајевима сматрана хрватском. Усташкој Хрватској никада није сметало Православље само по себи, поготово ако је оно хрватско. НДХ-а се грозила Српског Православља тј. Светосавља, јер сваки православац може лако постати Хрват православац, само Србин и када је католик то не може бити.

И овај филм слиједи исту матрицу, а у играним дијалозима породице др Јулија Будисављевић подвлачи се – опасним подтекстом – да су они православци, док им се српско име не помиње, заправо намјерно прећуткује.
И званични портал Радио-телевизије Србије у тексту који говори о премијери филма слиједи исти геноцидни шаблон:
„Филм је прича о држављанки аустријског порекла удатој за лекара православне вероисповести у Загребу, која је за време Другог светског рата, сигурне смрти спасила више од 10.000 српске деце из НДХ логора.“ (портал РТС-а)

НЕМОЋНИ БИСКУП АЛОЈЗИЈЕ

Други кључни дио филма је сусрет Диане Будисављевић са надбискупом Степинцом. Овај дио филма је вјешто одигран, и ту се налази дио објашњења зашто је овај филм свечано прихваћен у Хрватској. Наиме, у сцени разговора Диане са надбискупом Степинцем, гледалац закључује да је и сам Степинац жртва усташког режима, да се скривено гнуша усташа и да их сматра злочинцима, те да се диви Аустријанки која се жртвено залаже „за вјеру њеног мужа“.

Када га Диана упита за помоћ да се из логора ослободе жене и дјеца Степинац је немоћно упућује „на њене“, мислећи на нацистичку Њемачку, чиме се – у опасном подтексту – наглашава да су и Степинац али и НДХ-а били заточеници нацистичког окупатора. Овај филм скида сву одговорност са римо-католичке цркве у Хрватској и надбискупа Степинца.

5.000 ЈАЊИЧАРА

На крају филм одаје почаст Диани Будисављевић због тога што је спасила више од 10 000 српске дјеце, док се при том неупадљиво провлачи податак да их је више од 5.000 удомљено у хрватске римо-католичке породице кроз које су као нови јањичари вјечно отргнути од свог рода и вјере.

Дианину картотеку одузимају комунисти у које су се уметнуле бивше усташе, и она до данас није пронађена чиме је заметнут траг спасеној и скривеној српској дјеци.

У филму су најмучније сцене архивског материјала из усташких логора за српску дјецу Градишка и Јастребарско, а гдје пред нама у стварним сценама умиру српска одојчад прекривена ројевима мува. Плави дјечак са крупним очима у леденом јецају гледа на нас као вјечно проклетство нашег заборава.

 

 ГДЈЕ ЈЕ ЗАВРШИО ТРАНСПОРТ „СПАСЕНЕ СРПСКЕ ДЈЕЦЕ“

На крају кратак лични резиме.

Диана Будисављевић и њена акција спасавање српске дјеце остају велика и неоткривена тајна, а која се злоупотребљава и идеолошки интерпретира по потреби. Можда је ова Аустријанка и имала часне намјере, но сигурно је да су оне злоупотријебљене од усташког римо-католичког клера како би се српска дјеца што лакше покатоличила удомљавањем у бездјетне хрватске породице одане Католичкој Цркви. Иста злоупотреба наставља се и данас паковањем у разне идеолошке оквире и хуманистичке захвате њеног пројекта рађеног у сарадњи са НДХ-а и римо-католичком црквом.

Данас се Диана Будисављевић проглашава праведником међу народима, но при том се још нисмо запитали гдје је завршио тај велики транспорт спасене српске дјеце.

Истина је да се већина никада није вратила својим српским породицама, највећи дио транспорта је насилно „уграђен“ у хрватски народ, а комунистичка наставак геноцидне политике све ово је заташкао, трагове и податке уништио и глас спасења угушио до смртне нијемости.

Из биоскопске сале излазим са тешком мучнином, суочен са истином да дуго чекани филм о српској дјеци у усташким логорима гледам усред Београда који до данас ништа кључно није учинио да се та истина освјетли, који још нема ни спомен, ни улицу Јасеновачких жртава, те који није био кадар снимити филм о српској дјеци у усташким логорима, ал` зато свечано аплаудира хрватској причи о геноциду над нашом дјецом.

ГОРАН ЛУЧИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: Идеолошки игроказ: Подметачине у филму „Дневник Диане Будисављевић“

  2. Pingback: Подметачине у филму „Дневник Диане Будисављевић“ | Магацин

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина