НЕМАЊА ДЕВИЋ: Историјски фалсификати у филму “Ужичка Република” (ВИДЕО)

  • Доктор историјских наука Немања Девић направио је осврт на филм Жике Митровића “Ужичка Република” издвојивши 20 најупечатљивијих детаља у којима су исказани историјски фалсификати

1.

На филму комунисти преузимају иницијативу у Априлском рату и самоорганизују се за одбрану од немачког окупатора.

Стварност: До максимума су бојкотовали и дезорганизовали одбрану, а у првим месецима окупације ставили су се Немцима на располагање. Домаћи љотићевци су са резигнацијом констатовали како су ”комунисти успели да загосподаре најважнијим местима код немачких власти” и тако и њима одузели могућност да се политички боље позиционирају. Међу њима су, инфилтрирани у српске власти под окупацијом, остали и неки од касније високих партијских функционера, попут Добривоја Баје Видића и Слободана Пенезића Крцуна.

2.

Ужички комунисти приказани су од почетка као активни и борбени. У првој борби на филму усмрте два жандарма и читав вод Немаца.

Стварност: Ужички одред био је у првој фази устанка, до августа 1941, један од најнеактивнијих партизанских одреда у Србији, због чега га је партијско руководство оштро критиковало. Прве акције биле су махом мање диверзије и ликвидације локалних ”петоколонаша”. И сам партизански устанак 7. јула почео је убиством два жандарма, не и Немаца којих тада није ни било у Белој Цркви и околини.

3.

Партизански комесар/командант Бора (Борис Бузанчић) након прве акције у вербалном двобоју побеђује председника општине (носиоца старих власти), након чега се цело село сврстава на страну партизана.

Стварност: једна од првих акција јесте била убиство председника сеоске општине (Божа Крџића), који је супротстављање партизанима уистину платио главом.

4.

Пуковник Дража Михаиловић је приказан као војни лидер, строг и визионар, настављач четничких традиција, чувар поретка и заклети противник ”демократије и парламентаризма”. У једном каснијем кадру, он је безобзирни чизмаш који пали цигарету о кандило. Језгро његовог покрета, сачињено од предратних официра и политичара, од првих дана устанка, у једној прилично комфорној атмосфери, са чистим и опегланим оделима и у изобиљу ића и пића, одмах доноси политичку платформу, у којој се истиче да је њихов програм у првом плану ”програм борбе против комуниста” (што износи Драгиша Васић); неки риђи квази-Палошевић залаже се већ тада за ”четничку диктатуру над монархијом” (?!) и да ”држава мора бити у рукама четника”, филмска инсинуација на Стевана Мољевића износи платформу изградње Велике Југославије ”и у њој етнички чисту Велику Србију”. Сабор четника завршава се уз море алкохола, песму ”Дрма ми се на шубари цвеће” и познату сцену лупања пијаног четничког кабадахије главом у сто…

Стварност: за почетак доста једноставнија. Михаиловић се није позивао на континуитет са четништвом, нити је 1941. имао било какву политичку платформу (што се показало као једна од његових инферирорности пред комунистима). Заправо се ради о алузији на Башки конгрес, до ког је дошло тек у јануару 1944. Михаиловић је био убеђени демократа и легалиста, како 1941. тако и 1946. и веровао је да се судбина и Југославије и српског народа решава на слободним изборима. Напослетку, Мољевићев план био је лични и никада није постао део званичне политике Равногорског покрета, који се на конгресу у селу Ба определио за федералистички уређену Краљевину Југославију.

5.

Четнички команданти на терену, које тумаче Раде Шербеџија (мајор Барац – уствари Јован Дерок) и Богољуб Петровић (капетан Ђорђевић – уствари Вучко Игњатовић) много причају и бусају се у јуначка прса, док се уздржавају од напада на Немце. Супротно, партизани и даље носе ослободилачку борбу на својим плећима, па иако тражећи помоћ од четника, први град ослобађају сами. Борба почиње вештим партизанским маневром, а завршава се уз 20-ак мртвих и исто толико заробљених Немаца, те њиховом касарном у пламену. Четници улазе кукавички у ослобођени град, тек по завршеној крвавој борби, и траже да се власт у њему подели, а чим им то пође за руком они се у недостатку ратног искуства међусобно измлате у кафани, све уз гађање слике свог врховног команданта краља Петра флашом вина или ракије.

Стварност: Први градић у који су партизани ”несметано продрли”, без опаљеног метка, како пише ”првоборац” (касније комунистички генерал) Никола Љубичић била је Бајина Башта и то се одиграло ноћу 18/19. августа 1941. Љубичић додаје да је ”циљ акције била Пореска управа, у којој се, према добивеним обавјештењима, налазила већа сума готовог новца” – и напад је уродио плодом, будући да су партизани у овој акцији запленили око 670.000 динара. Пре сванућа већ су напустили град. Три дана касније, 22. августа, на кратко су упали и у Ариље, који је бранила мања жандармеријска посада; у борби су овог пута погинула два партизана и два жандарма. Ниједан Немац није погинуо у овим борбама. Први већи град који су устаничке јединице заузеле и задржале дуже време била је Лозница (31. августа) – али њу су ослободили четници потпуковника Веселина Мисите, без помоћи партизана. У тој борби Мисита је са неколико својих сабораца јуначки погинуо, а четници су заробили око 90 немачких војника, што је означило прекретницу у дотадашњем устанку против окупатора.

6.

Тачно на почетку другог сата, партизани силовитим јуришом истерују Немце из Ужица, које ће постати центар партизанске слободне територије. Борба је крвава, уз велике губитке на обе стране, а поред десетина мртвих, уз повлачење у нереду, Немци трпе губитке од неколико уништених тенкова и оклопних возила.

Стварност: Ово је заправо комплетно измишљена епизода, јер се око Ужица нису ни водиле борбе. Град је уистину током септембра славио два ослобођења: најпре су, по изласку Немаца у оквиру њиховог тактичког прегруписавања у западној Србији, 21. септембра у Ужице ушли четнички одреди Косте Пећанца и успоставили своју управу. У наредним данима у граду је владала велика напетост, јер се очекивао долазак партизана и отпор четника који им не би олако препустили град. Заиста, партизани Ужичког одреда су се убрзо приближили граду, али је конфликт за прво време избегнут: две стране су приступиле преговорима не би ли се избегло „проливање братске крви“. Коначни резултат преговора био је да су четници попустили притиску чаршије („да видимо шта хоће та наша деца“) чији су многи угледнији грађани имали синове у партизанима. Поподне 24. септембра партизани су ушли у Ужице, које их је одушевљено поздравило. Немачки обавештајни органи регистровали су и један непознат детаљ: да су се у посредовање око предаје власти између четника Косте Пећанца и партизана укључили и четници Драже Михаиловића, који су олакшали да власт у Ужицу „склизне“ у руке комуниста…

7.

Кроз читав филм провлачи се љубавна прича партизанског комесара/команданта Боре (у улози Бузанчића обједињене су неколике судбине, отприлике и Петра Стамболића и Бранка Крсмановића и Милинка Кушића и Душана Јерковића, можда и још понеког) и руководиоца агитпропа Наде (Божидарка Фрајт). Њихова љубав је платонска и чиста, ограничена ригидном пролетерском сексуалном етиком.

Стварност: будући да се у партизанским одредима од првих дана нашао значајан број жена, комунисти на терену јесу водили рачуна о мушко-женским односима. Међутим, ова правила понашања кршена су на много места. По сећању Владана Бојанића, у Мачванском НОП одреду више руководилаца започело је ванбрачне везе са млађим партизанкама, а око партизанске болнице створило се нешто што је појединцима личило да је „права мала јавна кућа, само што се није плаћало“. И покрајинско повереништво партије у Нишу критички се односило према чињеници да је већина политичких руководилаца себи нашла дружбенице већ у првом периоду војевања. Милован Ђилас је изнео још једно мање романтично запажање, везано за највише партијске функционере – да су их у Ужицу „пратиле младе и згодашне секретарице, упадљиво интимније с њима него што је то сам посао налагао“. Најистакнутији је био пример самог Тита, који се саживео са безмало 30 година млађом секретарицом, студенткињом Даворјанком Пауновић. Како је закључио још један „пуританац“ међу партизанским командантима у Србији, Павле Јакшић, „партизански сурови сексуални аскетизам међу борцима није, очевидно, био у складу с хедонизмом у високим штабовима.“

8.

Једна од најпотреснијих сцена јесте смрт партизанског омладинца Даче, уз кадар његове ожалошћене мајке (Ружица Сокић) и оца (Иван Јагодић) који га мртвог носи на рукама. Како се касније сазнаје из једног разговора, њега су из заседе, мучки, тог октобра 1941. убили четници пуковника Михаиловића. Тај моменат је представљен и као један од кључних када партизани увиђају четничку издају и окрећу се против њих. ”И не само њега. Сваког дана убијете по неког, мучки, иза леђа”, додаје Бранко Коцкица, вероватно у улози Миодрага Миловановића Лунета.

Стварност: током септембра и октобра 1941. у широј зони Ужица партизани и четници имали су неколико оружаних сукоба. У тим сукобима, број жртава је био следећи: након конфликта око успостављања команде у Пожеги (22. септембра) партизани су поред разоружавања већег броја четника једног од њих и стрељали, у сукобима код Косјерића око власти у тој вароши било је неколико погинулих и рањених – и то на обе стране, 28. септембра у сукобу у селу Рожанство (Златибор) погинуо је један партизан и један сарадник четника (Радомир Мићић, солунац, носилац Карађорђеве звезде), 4. октобра дошло је до већег сукоба у Пожеги, али по свему судећи без људских жртава (четници су заробили па пустили на слободу већи број партизана), 23. октобра дошло је до једног инцидента у Чајетини, али он присебношћу локалних команданата са обе стране није прерастао у борбу. Изван овога, није било појединачних убистава партизана од стране војно-четничких одреда нити напада на њих у ужичком крају.

9.

Једна од упечатљивих сцена је и приредба партизана у Ужицу – сви који су гледали филм памте бар сцену где Неда Арнерић (а за њом и читава сала) певају песму ”Са Овчара и Каблара”.

Стварност: можда најпрепознатљивија партизанска песма до данашњих дана, која је потекла у Србији, јесте „Са Овчара и Каблара“. Најчешће се (погрешно) сматра да је настала у време „Ужичке републике“ и да говори о угледу Јосипа Броза. Међутим, како извори говоре, песма је у тим крајевима била популарна још у 19. веку и у време ратова за ослобођење од Турака, када су и српски добровољци из поробљених области певали: „Српски кнеже прими наске у редове србијанске“. Касније је књаз једноставно замењен „другом Титом“. Измењена песма се заиста певала међу партизанима у западној Србији, мада постоји и четничка верзија са другачијим наставком. Владимир Дедијер је описује као „рам-песму“, једну од оних коју су партизани преправили и убацивањем нових имена и догађаја у постојеће стихове и мелодије само начинили своју верзију. Приредба је, с друге стране, највероватније прекомпонована прослава Октобарске револуције у Ужицу, за коју су се комунисти хвалили да је, после Москве и Кујбишева, била највеличанственија у целом свету. Ужице је уочи 7. новембра 1941. заиста личило на неки градић у СССР-у: зидови централних здања били су покривени транспарентима и плакатима са револуционарним паролама, а градом су доминирале слике Стаљина и совјетских војсковођа, све са великим славолуком са петокраком звездом на тргу, чије се сијалице тих дана нису гасиле ни дању ни ноћу. За разлику од такве иконографије, на филму је представљен велики мурал на коме су равноправно осликани Стаљин и Черчил…

10.

Филм се дотиче преговора у Брајићима који су водила вођства два покрета отпора 26. октобра 1941. са циљем успостављања боље координације и сарадње у борби против окупатора. По овом филму, Михаиловић је свих 12 Титових предлога одбио, изузев тачке о заједничкој подели плена. Ипак, Тито му је великодушно понудио оружје из Ужица. Бранко Коцкица ће на то изговорити антологијску реченицу: ”Зар оваквима наше оружје?”

Стварност: делегација Врховног штаба партизанских одреда, састава Јосип Броз, Сретен Жујовић и Митар Бакић, обрела се 26. октобра у Брајићима. Били су ово пети по реду званични преговори између комунистичког и равногорског штаба (а други уз присуство двојице главних команданата) и у свакој прилици партизански преговарачки тим се мењао. Из команде војно-четничких одреда, комунисти су за саговорнике имали уигран тандем: пуковника Михаиловића, Драгишу Васића, потпуковника Драгослава Павловића и два нова лица, поручника Јакшу Ђелевића и капетана Милорада Митића. Како је Ђелевић описао, разговор је започео у пријатељском тону, где је један од четника из Михаиловићеве пратње понудио госте куваном ракијом, док је Броз присутним четницима поделио по паклу цигарета. Даље се дискутовало о заједничким акцијама, подели плена, као и о питању „дивљих“ одреда који су посебно реметили односе две војске. Од Брозових 12 предлога за решавање несугласица, Михаиловић је одбацио четири, који су се тицали успостављања заједничког штаба у којем би се он потчинио Титу, укључивања политичких комесара у састав војно-четничких одреда и легализовања народноослободилачких одбора као нових органа власти. Иако је опет изостало потписивање званичног документа, две стране споразумеле су се око наставка борбе против окупатора, уз даље мобилисање људства на терену по принципу слободног избора команде и заједничку поделу ратног плена.

Прецизирано је и да „војске остану где јесу, да се избегавају сукоби, а да се даље акције координирају“ и да се у сваком месту створе мешовити судови за све кривце и преступнике из оба покрета. Коначно, уговорено је да партизански Врховни штаб остане у Ужицу као центру своје зоне одговорности, а да Команда четничких одреда у исту сврху дође у Пожегу. Ту би свака страна имала своју управу, док би у осталим градовима остала заједничка. Сарадња у градовима требало је да омогући да фабрика оружја у Ужицу део производње преусмери и према четничким одредима; требало је да четници добију 12.000 пушака са одговарајућим контигентом муниције (приближно половину произведену у Ужицу), а да средства заплењена од партизана у трезору Народне банке буду усмерена ван војних снага, на избеглице и друге унесрећене грађане, док би два главна штаба задржала свега по пет милиона динара. Вероватно због усаглашавања око ове важне тачке, Михаиловић је, иако противник револуционарних органа власти, на крају прихватио да партизани неометано формирају НОО у местима која су била под њиховом контролом.

Мада су комунисти и ове преговоре оценили као пропале, по закључцима усменог споразума може се рећи да су они отишли и корак даље од претходног у погледу конкретног дефинисања акције, поделе одговорности и координисања дејстава. Склопљен на ивици оштрице и у данима када су тензије међу четницима и партизанима расле, споразум у Брајићима је ипак представљао вољу да се настави сарадња и спрече сукоби између две војске. Као знак добре воље према равногорцима, Броз је наредио да се одмах после преговора Михаиловићевим људима из Ужица упути 500 пушака са муницијом. Да ће, ипак, бити тешко спровести у живот свако слово усменог споразума, први је имао прилике да се увери Михаиловић, и то одмах по одласку партизанске делегације из Брајића. Самовољни четнички командант у Пожеги, капетан Вучко Игњатовић, припремио је заседу за партизанско руководство на реци Скрапеж, где је намеравао да их ликвидира. Аутомобил у којем се кретао Јосип Броз са сарадницима био је заустављен и само се чекало одобрење Михаиловића, са којим је успостављена телефонска веза, да се убиство и изврши. Михаиловић за тако нешто није хтео ни да чује; оштро је укорио Игњатовића позивајући га на официрску заклетву. „Од тога дана однос Драже према Игњатовићу није се никада поправио“, пише З. Вучковић, официр из блиског Михаиловићевог окружења. И сведоци ових догађаја из штаба капетана Игњатовића говоре да је подела међу четничким официрима од тада била све видљивија: „Чича нам дође као Керенски, штити агентуру!“, био је закључак неких од њих.

Архивска грађа демантује филмове направаљене у корист пропаганде комунистичке идеологије: др Немања Девић (приватна архива аутора)

11.

Током преговора Михаиловића и Броза у Брајићима, појављује се, не први пут у филму, и британски представник при устаничким снагама у Србији, капетан Двејн Тирел Хадсон. Михаиловић му забрањује да буде присутан на преговорима како би онемогућио да дође до јединственог антиосовинског фронта у Југославији, али и како би спречио да овај пошаље реалан извештај с терена у Лондон. На основу споразума говори му пак да је комунисте ”превео жедне преко воде”.

Стварност: Хадсон, 31-годишњи рударски инжењер, био је врло искусан официр СОЕ, дуго пре рата радио је у Србији на пословима из своје струке, паралелно обављајући и сложене обавештајне задатке. Убеђени суверениста, Михаиловић је сматрао да су преговори комуниста и равногораца ”унутрашње питање једне земље”, у које британски обавештајац нема права да се меша, некмоли да у њима има улогу посредника. Зато му је и ускратио могућност присуства на преговорима у Брајићима. Тај потез ће га скупо стајати и већ од 1941. унеће једну дозу неповерења између Михаиловића и Британаца.

12.

Док комесар/командант Бора и његов ударник Миша пролазе преко четничких положаја према Ужицу, око себе виде распојасане четнике који пију, веселе се и салећу жене. ”Њих бре треба све до једног…”, каже млади Миша. ”Да не претерујеш?”, пита комесар, а борац, комуницирајући са њим на равној нози, одсечно додаје: ”Не! Издвојио бих само оног Радована, он је поштен. И још понеког. А све друго…” Комесар му одговара палећи цигарету: ”Е видиш, да није тих Радована…”, инсинуирајући да би они одавно рашчистили са четницима.

Стварност: приближно јесте била оваква крајем октобра 1941. И то је једна од ретких поштено приказаних историјских епизода у овом филму. Комунисти су за грађански рат били спремни знатно пре новембра 1941, они су револуционарну перспективу неговали и заоштравали још од 1919. Окупација и ванредно стање 1941. представљали су за њих историјску прекретницу, прилику да досањају вишегодишње револуционарне снове. Разговор комесара и борца заправо подсећа на нешто ранији опис разговора са Брозом који је пренео Милош Минић: ”Рекли смо Титу да ми мислимо да би најбоље било за нашу даљу успешну борбу против окупатора ако бисмо предузели благовремено акцију да разбијемо четничку организацију, док смо далеко надмоћнији од четника. Тако бисмо онемогућили, у ствари, најопаснију петоколонашку организацију, далеко опаснију и од Недићеве државе и Љотићевих и Пећанчевих банди. (…) Тито је нас стрпљиво слушао. Био је и сам опседнут утисцима и размишљањима о разговорима у Струганику. А онда је рекао приближно следеће: ’Ви грешите. Кад бисмо ми то учинили, то би била тешка политичка погрешка са несагледивим последицама’. Не мисли ни он много друкчије о Дражи и о њиховој неискрености у разговорима које смо водили, о томе да треба према њима бити опрезан да не би дошло до изненађења. Али Дража је окупио доста официра и подофицира и људи са села и из града, а још много више патриотски расположених људи верује да ће он повести борбу против окупатора. Све док је тако, кад бисмо ми поступили како ви мислите, ми бисмо били осуђени од народа да смо изазвали братоубилачки рат.“ Суштински, Броз у септембру 1941. није мислио да не треба напасти Михаиловића, веровао је само да за то треба причекати погоднији тренутак. О томе јасно пише Минић, то потврђују у мемоарима и Родољуб Чолаковић и Павле Јакшић.

13.

У оквиру Народноослободилачког одбора (НОО) у Ужицу заступљени су и представници предратних грађанских партија – комунисти су око себе окупили све родољубе без обзира на њихова политичка убеђења. Само до прве низбрдице, јер се испоставило да су уствари сви они прикривени непријатељски агенти (а шта би друго па била српска буржоазија?!).

Стварност: револуционарне власти и НОО су готово увек били састављени само од представника КПЈ и њених присталица, евентуално уз елемент земљорадничке левице. „Грађанске странке нису пружале никакво поверење руководиоцима и организаторима народног устанка. (…) Ниједан од грађанских политичара није се појавио у тадањим народноослободилачким одборима или на јавним трибинама. Било је јасно да револуција овде нема чак ни сапутнике“, пише један партизански комесар из ужичког краја у сећању на 1941. По В. Глишићу, у ужичком крају један број одборника јесте отпао од НОО и у октобру, пошто су одбили да учествују у осудама на смрт личности које су окарактерисане као „народни
непријатељи“.

14.

Пошто представници странака напусте НОО, бивају кажњени тако што су извиждани и избачени из сале. Нико их не туче и не хапси, а намеће се закључак да су упркос свом издајничком раду без последица преживели шпијунажу у корист непријатеља.

Стварност: неки од кључних момената из живота ”Ужичке републике”, који су однели и највише живота у граду Ужица, једноставно нису приказани у овом филму. Пре свега, није приказана експлозија у трезору Народне банке у Ужицу 22. новембра (погинуло 111 особа) до које је дошло несрећним случајем, а затим ни једном речју није дат ни наговештај обрачуна партизанског одељења за борбу против пете колоне (претеча Озне) против тзв. народних непријатеља. Хапшењима, мучењима и ликвидацијама у Ужицу руководили су Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун, а број жртава никада није утврђен. По слому устанка вршена је ексхумација убијених у самом граду Ужицу и нађени су посмртни остаци 69 убијених цивила, од чега су код многих били видљиви трагови мучења. Међу њима су били и партијски дисидент Живојин Павловић и чувени српски ратни сликар Михаило Миловановић.

15.

Један од већих четничких злочина који је приказан у филму је и стрељање партизанских рањеника и болничара, првог дана грађанског рата.

Стварност: над партизанском болницом јесте почињен злочин, додуше не у области Ужица, већ Чачка. Хронологија је, ипак, била нешто другачија и њу је детаљно разрадио историчар Горан Давидовић. Након сукоба у Ужицу, од 3. новембра, партизанске снаге започеле су хапшења и разоружавања четника у Чачку и околини. Преузели су контролу и над до тада заједничком болницом у Горњој Горевници, где су четничког команданта, резервног мајора Војина Ратковића и његове сараднике спровели као заробљенике у Чачак, а једног четничког курира који се ту затекао стрељали. Овај догађај није уведен у официјелне хронике НОБ-а. Само дан касније уследила је и оштра реакција равногораца: опколили су болницу и заробили целу њену посаду и обезбеђење (укупно 11 партизана) и одвели их са собом, према Равној гори и логору који је успостављен у селу Брајићи. Ноћу 5/6. новембра њих 10 је стрељано у овом селу, међу убијеним партизанима био је и учитељ Стојан Кораксић, отац потоњег (и до данас) познатог карикатуристе Коракса.

16.

Поход четника на Ужице, започео 1. новембра 1941, приказан је као масовна акција, наређена од команде на Равној гори и уз максималну кооперативност локалних команданата. Није до краја јасно у договору с ким је овај напад припремљен: да ли са Немцима или пак уз прећутну сагласност Енглеза. Борбе су окончане битком на Трешњици, у којој су четници имали више стотина избачених из строја, а читав подухват приказан је њиховим паничним бекством, приликом ког газе и преко својих мртвих и преко своје војничке заставе, коју кукавички остављају на бојном пољу.

Стварност: напад на Ужице 1-2. новембра 1941. извели су самостално локални четнички команданти из ужичког краја (под командом капетана Вучка Игњатовића), без икаквог одобрења пуковника Михаиловића. То је био највећи дотадашњи четничко-партизански сукоб, али не и први. Игњатовићеве јединице су у овом судару релативно лако потучене од спремнијих партизанских снага и натеране на повлачење ка Пожеги. На попришту борбе остала су 24 мртва партизана и вероватно нешто више мртвих четника (најмање 16 мртвих, али можда и до 40), али то је било знатно мање од касније конструкције која је настала из једног Титовог говора, који је помињао ”пуно поље мртвих”. По свему судећи, већи губици четника забележени су 3. новембра приликом борби у Пожеги. По Титовом наређењу, сукоб тада није локализован, већ се кренуло у коначни обрачун и гоњење војно-четничких одреда све до њиховог штаба на Равној гори. Сукоб је заустављен након низа крвавих борби (Ј. Марјановић наводи чак 1.500 избачених из строја на обе стране) уз притисак савезничких сила, а као што је мало познато у историографији две стране су 20. новембра постигле примирје и договориле наставак сарадње и заједничко кажњавање криваца за сукобе.

17.

”Пуцај другарице”, са Недом Арнерић у главној улози, један је од најпознатијих кадрова и реплика из овог филма. Он симболизује почетак политичке еманципације жена и њихову равноправност са партизанским борцима, којом ће после рата извојевати и своје политичке слободе.

Стварност: комунисти након 1945. јесу много допринели еманципацији жена, али је 1941. фокус њиховог рада био далеко од тог поља. Током 1941. у партизане је према истраживањима Босе Цветић ступило 287 жена из Србије, што је број који више ни изблиза није достигнут све до јесени 1944.
Београдска комунистичка организација обраћала се у једном прогласу августа 1941. „мајкама, женама, вереницама и сестрама“, које је требало да буду „достојне традиције мајке Југовића“. Њихов циљ је био да се, у првом реду, боре за ослобођење земље, потом и за испуњење револуционарних циљева, најпосле за побољшање личног и општег положаја жене у друштву. Задаци који су им били давани у првим месецима борбе говорили су да се и у партизанској команди задржала традиционална схватања и подела на „мушке и женске послове“. Прве партизанке су у одредима кувале, прале веш, чистиле, ушивале. Санитет, као врло сложена и одговорна установа, који се током рата развијао, био је доживљаван као понижавајући, „женски посао“. Требало је да прође времена па да буду прихваћене равноправно као борци (после њиховог масовнијег ангажовања и мобилизације у борачки састав у СССР-у 1942); саборци су их дуго гледали са чуђењем и подсмехом. Партизанке ће као борци постати важан елемент унутар партизанске војске током њеног боравка у НДХ, током устанка у Србији, изузев предратних комунисткиња, изузетно ретко су распоређиване на борачке дужности.

18.

У филму је детаљно приказан сусрет пуковника Драже Михаиловића са Немцима у селу Дивци 11. новембра 1941. Као исход ових разговора представљен је споразум по ком четници добијају оружје и муницију од Немаца и надаље као њихова побочница учествују у нападима на ”Ужичку републику”.

Стварност: У јеку грађанског рата, уз притисак својих људи из београдске организације, пуковника Бранислава Пантића и мајора Ненада Митровића, Михаиловић се 11. новембра 1941. у селу Дивци јесте састао са немачким официрима. Како закључују К. Николић и Б. Димитријевић, „насупрот комунистичким интерпретацијама, Михаиловићеви мотиви за покретање преговора са немачким војним органима били су егзистенцијални: због спасавања народа. Они су реализовани на почетку грађанског рата, па су добили и антикомунистичку конотацију. Ипак, суштину су им одредили Немци: они су тражили само безусловну капитулацију.“ У таквим оквирима је текао Михаиловићев сусрет са немачким официрима, који му није донео ништа друго сем компромитовања. У разговорима који су трајали сат и по, он је покушао да иступи са одређеним условима за свој покрет и за народ у Србији, али је за Немце идеја о предаји „бандита“ била и прва и последња тачка. У вези са овим сусретом важне су две чињенице, које се ређе појављују у литератури о Равногорском покрету, а на које је још 1979. указао и Јован Марјановић: иницијатива за разговоре са немачке стране потекла је из Абвера (од Георга Кисела и Јозефа Матла), њихове војне службе којој овакви контакти са герилцима нису били страни. (Годину и по дана касније, у марту 1943, управо једном таквом линијом Немци ће комуницирати и са вођством партизанског покрета, што ће довести и до познатих Мартовских преговора). С друге стране, сва три представника Команде војно-четничких одреда на преговорима у Дивцима, поред Михаиловића, страдала су у наредних неколико месеци управо од Немаца: мајор Александар Мишић заробљен је у децембру 1941. и стрељан у Ваљеву, Ненад Митровић је стрељан у Београду, а Бранислав Пантић интерниран у логор у Немачкој, где је задржан све до краја рата.

19.

Четнички злочини у грађанском рату су прилично апострофирани. Они овде пале села и сатиру читаве породице, поготово немоћне жене и децу. Посебно су упечатљиве сцене тестерисања сељака и одвођења сељака у цркву, заједно са Немцима, где су потом спаљени.

Стварност: партизани су у првој фази грађанског рата у Србији (до пред крај 1941) усмртили знатно више цивила у односу на Михаиловићеве четнике. Једино тестерисање цивила везује се за убиство председника општине Дивци Велисава Петровића, али оно се приписује партизанима, не четницима. Иако је потврђено мучење наведеног лица, нису приложени јасни докази да је Петровић заиста тестерисан и лако може бити да се радило о пропаганди коју је пласирало ”Ново време” и квислиншка штампа. Касније су послужили за инспирацију комунистима… Најбезочнија лаж је да четници заједно са Немцима пале у цркви свој народ. Српски народ је на читавом свом етничком простору у више наврата мученички пострадао у својим храмовима, а у октобру 1942. у селу Крива Река, сељаци су силом затворени у свој храм Светих апостола Петра и Павла од припадника немачке 7. СС дивизије Принц Еуген. Спаљени су – њих преко 70 – оптужени од Немаца да су присталице покрета Драже Михаиловића…

20.

Погибија мајора Косте Барца (Шербеџија) који тумачи лик Јована Дерока, везује се за учешће четника у завршном нападу на ”Ужичку републику”. Прилазећи немачким командантима, који му директно командују у овој операцији (он их и ословљава са ”хер командант”), Барац-Дерок гине 29. новембра 1941. од непознатог пројектила, испаљеног можда са партизанске а можда (нехотично) и са немачке стране.

Стварност: Поручник Јован Дерок, јунак из периода опсаде Краљева, погинуо је знатно раније и на другој локацији: 8. новембра 1941. у селу Ракова код Чачка. Дерок је приликом борби са партизанима био рањен и заробљен, а сведочанство о његовом убиству крај реке Чемернице дао је један од егзекутора: ”Пре него што смо опалили пушке, капетан Дерок нам је рекао: ’Немојте браћо да ме убијете’. (…) После овога сва тројица смо опалили пушке, и капетана Дерока на месту убили. Када смо извршили ово, Ристановић је узео пушку капетана Дерока, а затим смо се сва тројица вратили у штаб чете. Када смо улазили у кућу, Ристановић је рекао партизанима: ’Убисмо ону џукелу Дерока’, док су му неки од партизана одговарали: ’Алал ти вера’.“ Један мање острашћени партизански командант из Чачка, Ђоко Миловановић, записао је тада у свом дневнику да је убијен један од последњих равногораца који је ”мирио страсне четнике и партизане”…

Немања Девић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар