НАСЛОВИ

ИДЕАЛИ САВЕЗА СОКОЛА

  • Сав рад соколства пре Првог светског рата био је посвећен једном циљу : преко телесног и моралног јачања омладине спремање свесних родољуба и бораца, који ће своје животе дати за отаџбину. После ослобођења и уједињења 1918. соколство је себе сматрало авангардом Југославије.

Један од старешина Душан М. Богуновић је истакао : „… За ову слободу и уједињење радили су најбољи синови народа нашега. Генерације за генерацијама умираху са мишљу слободе и уједињења. И кад је судбина дала данашњој генерацији тај ужитак тад видимо –  да ипак ипак има нешто што пречи ту радост, слободу и живот. И кад се дубље замислимо долазимо до увјерења, да данашњом растројству политичком, а природно и соколском, није крива данашња генерација већ – прошлост и њени представници, који нису имали времена и начина да мисли великих наших људи пренесу у широке народне масе то је једно – а друго нису ни припремили нашу дјецу, да они у часу смрти својих отаца знаду примити на своја леђа њихове гријехе и поправити зло прошлости, стварајући сношљиву садашњост вјерујући у јаку и сретну будућност. Јесте – данашња генерација рођена под робством образована на разне начине, утицајем овога или онога духа, посљедицама рата, растројена политичком демагогијом, вјерском и племенском борбом, задојена нездравим социјалним идејама рођених не развићем културе већ, моментом рођенога у болесном стању. Из средине те генерације појављује се овде и онде, који свјетао трачак здраве јединице – то је наше Соколство које изгледа да је оно само за то да у тами буде мало зрачка које треба да даје свјетла онима који ће доћи иза нас – а то су дјеца наша! Да дјеца наша бит ће они, који ће образовани у слободи и без утјецаја рата, средине и политичке демагогије тек започети да врше дјела наших синова и кћери били они ратници Солуна или мирни радници културног јединства. И Соколство, као дио општега народнога живота и рада има највећи дио свога рада посветити образовању духа и тјела дјеце наше – способне да оперу гријехове својих отаца. Дјете као дио соколске цјелине има да буде наш циљ – њему треба показати начела слободе, здравља тјелеснога, душевнога и моралнога, њега треба учити појмовима истине и правде, вјерске сношљивости и племенске толеранције водећи га циљу…”. (1)

Београдски соколи позвали су загребачке да посете Београд. Загребачко соколско друштво I кренуло је на пут возом 17 јануара 1924. Било је 140 сокола и соколица, нараштаја и деце. Прошли су Брод, Винковце, Инђију и стигли у Земун.У Београду су их дочекали београдски соколи на челу са Момиром Коруновићем. Били су старешина др. Кујунџић, сестре Лазаревић, Јовановић, … .

Због хладноће ушли су у жељезнички ресторан. Момир Коруновић поздравио је загребачке соколе у име београдског соколства, а онда прочитао поздрав старог националног борца  и поборника соколства професора Атанасија Поповића. Са болесничке постеље брат Таса подсетио је загребачке соколе да је старешина Лазар Цар с тридесет сокола, у доба најјаче кризе српско-хрватских односа дошао у Београд да присуствује освећењу заставе Душана Силног. Сваки од гостију из Загреба добио је коверат, унутра је био штампан програм боравка, стан код овога, ручак код онога. Први дан зове те у госте ова породица, други дан она обитељ. Свеукупно загребачко соколство било је смештено у гостољубиве београдске домове.

Свако београдско соколско дете узело је испод руке по једног загребачког соколића, узело његов пртљаг и водило га у његов стан. Био му је водичем цело време боравка у Београду. Било је породица које су биле жалосне да и њих није запало, да приме по којег госта. Питали су : „Та шта Вас није дошло више?”

После одмора кренули су у краљевски двор. На окупу се нашло целокупно београдско соколство са жупским старешином Паунковићем на челу и заставом београдског Сокола I. Око своје заставе окупило се  Загребачко соколско друштво I и велика поворка загребачких и београдских сокола предвођена војном музиком кренула је у двор. На плочницима је стајало мноштво народа, које је бурно и срдачно клицало соколима. Ушавши у парк београдски соколи зауставили су се пред степеницама, а загребачки соколи са својом заставом ушли су у двор, дочекани од маршала двора генерала Дамјановића, адмирала Прице, министра двора Јанковића и прве дворске даме гђе Хаџић. Соколи су били уведени у свечани салон до босанске собе у приземљу.

Пред краља је иступио мали Станко Радовановић. У свом говору истакао је да је на дан крштења престолонаследника приредио нараштај  Загребачког соколског друштва I дечје посело. Том приликом уписало се преко 500 соколске деце свих вера као спомен нашем краљевићу у књигу украшену домаћом уметношћу из  племенитог хрватског краја Туропоља. Молили су краља да најмлађем брату краљевићу кад порасте исприча да су 18. јануара 1924. била код њега у двору деца града Загреба и да су му донела ту књигу.

Зора Козјак изручила је краљици спомен књигу. Свечана академија  била је приређена у београдском позоришту. На крају академије била је изведена симболична вежба са скупином, представљајући жалост соколства за Истром. После академије била је заједничка вечера у хотелу Империјалу. Идућег дана био је у подне банкет општине Београда у  хотелу Империјалу. На ручку су били сви соколи и соколице из Загреба, на челу стола, а ниже ређали су се нараштајци и деца. Били су присутни на банкету : председник народне скупштине Љуба Јовановић, министар социјалне политике др. Пелеш, министар просвете М. Трифуновић, Стево Тедоровић са госпођом, низ угледних соколских радника из Београда, и то : Веља Поповић, Градојевић, Паунковић, Коруновић, Војиновић, Кујунџић, Лазаревић, … .

У име загребачког сокола I говорио је  Душан Богуновић. Скренуо је пажњу представницима владе на соколски покрет као другу школу. Последњи је говорио  Љуба Јовановић. Величао је чврсту вољу сокола из Загреба на раду на учвшчивању братства и јединства, изјавивши да се осећа веома сретан због тога. Четрдесет година његовог живота и рада у соколским редовима створило је у њему дубоко убеђење, да је соколство најачи поборник јединства. После завршетка банкета сви су се присутни сликали заједно.

Загребачко соколско друштво I  сврстало се у поворку пред којом је био ношен венац од трња и ловора, са државном тробојком и текстом : „Симболу ослобођења и уједињења! – „Загребачко соколско друштво I“. Поворка којој се придружило београдско соколство и грађани кренула је до Карађорђевог споменика где је на гроб трећепозиваца положен венац, који се због снежне мећаве није могао положити на гроб Незнаног јунака на Авали. До одласка воза за Загреб загребачки и београдски соколи били су у соколани на Савамали. (2)

Соколи су се трудили да се не мешају у политику.  У „Соколском вјеснику жупе загребачке” цитирали су део чланка Анте Тадића „Права Соколска ријеч у право доба” у вршачком листу „Нова Зора” :  „Не завлачите странчарску политику у Соколство, јер чим  и најмања искра плане у Ваше редове, можете бити увјерени  да од тог момента неће више бити искреног Соколства, прогутат ће га ова или она политичка странка, а соколски редови бит ће све ређи и ређи, док их посве не нестане. Проклетство за овај нацијонални злочин пасти ће на оне кратковидне људе, који у својој политичкој заслепљености не виде велике спасоносне идеје Соколства.” (3)

Насупрот тим ставовима сокола краљ Александар донео је 5. децембра 1929. закон о оснивању „Савеза Сокола Краљевине Југославије”. Све дотадашње соколске организације (Југословенски Соколски Савез, Хрватски соко и Српски соко) морале су да  уђу у Савез Сокола или да прекину са радом. Тим поводом одржана је изванредна главна скупштина Југословенског Соколског Савеза којој су присуствовали делегати свих соколских жупа. На скупштини је донет закључак да ЈСС ступи у нову организацију „Савез Сокола Краљевине Југославије”. (4) После увођења шестојануарске диктатуре 1929. соколство је упрегнуто у државна кола. Стављено је под надзор државе, заузврат добијајући подршку органа државне власти. У свом раду соколи су се руководили заветом да ће вечито бити верни краљу, народу, отаџбини, соколском братству и словенству. (5)

Тадашње ставове сокола изразио је старешина жупе Нови Сад др Игњат Павлас на Главној скупштини Соколске жупе Нови Сад 29 марта 1936. у свечаној дворани Мушке гимназије у Новом Саду. Скупштину је отворио Павлас поздрављајући бана, изасланика команданта армије, … . Подвукао је да бити добар соко значи и бити добар војник. У свом говору истакао је : „Није један народ онда ако говори једним језиком, него је један народ онда ако једно мисли, једно осећа и једно жели. Тој сврси служиће наше … Соколство и ми нећемо стати све дотле, док не будемо могли речи : читав … народ је … Соколство, а читаво Соколство је … народ”. Осврћући се на неједнаке прилике под којима се историјски развијао наш народ, раздвојен и разједињен, налазећи да је било људи који нису својски и свесно пригрлили идеју ослобођења и уједињења, др. Павлас је наставио : „Наши идеали биће и јесу, да оне генерације мале деце васпитамо тако, да када постану људи забораве на грехе својих отаца, … васпитати те генерације за подношење жртве за идеале нације и идеале државе.” О селу је истакао : „Оданде, са села долази снага која појачава град. Идимо у наша села, упознајно и ми њих и они нас, јер само оно што се упозна може се волети. А само за оно што се воли може се жртвовати.” Завршавајући свој говор Павлас се обратио соколима : „Желимо да вам у срцу буде отаџбина, а у мишицама ваша снага.” (6)

У свом раду соколи  су тражили оно што је здруживало јужнословенске народе : језик, обичаје, земља на којој су живели, … . Сматрали су да јужнословенски народи треба да уче једни од других. По њима требало је једни другима признају и врлине, а не само да указују на мане и грешке. Уочили су значај верских сукоба. А. Штефан истакао је да је познавао породицу у којој су мушка деца била православне вере, па „према томе” ватрени Срби, а женска деца католкиње, и „према томе” љуте Хрватице. (7)

Соколи су били током међуратног периода изложени нападима са свих страна највише од римокатоличких клерикалаца и хрватских сепаратиста. Сматрали су да знају узроке : „Знаш да су наши спољни непријатељи вековима живели на рачун наше раздвојености, па и сад, кад нас виде уједињене, раде и јавно и тајно да нас прво духовно па затим и политички разједине да би нас могли искоришћавати. … да има много кратковидних синова нашег народа који се придружују свесно или несвесно раду спољашњих нам непријатеља. А видећи да је соколство најјачи стуб народног јединства, а у том и највећа препрека њихових себичних циљева, они ударају немилице и јавно и тајно у основу тог стуба желећи да га сруше. … Ометају им рад и прогоне их. … Иза вас је велика соколска организација која са симпатијама и дивљењем прати вашу борбу, спремна да вас увек речју и делом подржи.” (8)

Највеће искушење на коме се показала чврстина соколске заједнице био је долазак избеглица из новостворене Бановине Хрватске 1939. Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Управа Соколске жупе Београд усвојила је 15. новембра 1939. „Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”. Тим правилником основан је при Соколској жупи Београд фонд за помоћ. Средства за помагање била су добровољни прилози свих соколских јединица жупе; добровољни прилози чланова и чланица, нараштајаца и нараштајки,… као и других добротвора; приходи од села, која су се за ту сврху одржавана у јединицама жупе; други прилози, који су намењени помоћи. Из благајне помагала су се она браћа и сестре, која су се молбом обратила за помоћ уз приложене или предочене соколске легитимације; Јединице које су се за помоћ писмено обратиле жупи Београд. Сем материјалног помагања сви чланови управе Соколске жупе Београд требали су да својим личним угледом и препорукама помогну да угрожена браћа и сестре нађу посао, који је одговарао њиховој спреми. Управа жупе могла је по својој иницијативи да додели помоћ јединицама, које су биле нарочито угрожене. Управа је требала да организује сабирне акције. Требала је да позове управе соколских друштава и чета, да од свих својих припадника траже и најскромније прилоге, уз објашњење чему су прилози намењени. (9)

Соколи су пре Првог светског рата спремали борце за ослобођење и уједињење. После 1918. сматрали су себе авангардом Југославије. У свом раду соколи су тежили да што више зближе јужнословенске народе. Уочили су важност верских сукоба за  стварање нација. Ипак сматрали су да то могу да превазиђу. Трудили су се да се држе далеко од унутрашњих политичких борби. После увођења шестојануарске диктатуре 1929. соколство је упрегнуто у државна кола. После стварања Бановине Хрватске 1939. соколи су се нашли на великом испиту својих идеала, помажући избеглице из Хрватске.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :
  1. Душан М. Богуновић, „Наша дјеца на слету!”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, април 1922, бр. 4, стр. 72;
  2. Анте Брозовић, „Загребачко Соколство у Београду”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар 1924, бр. 1, Год. III, стр. 2-10;
  3. „Права Соколска ријеч у право доба”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, мај 1922, бр. 5, стр. 101;
  4. Уредио Анте Брозовић, „Соколски Зборник Година I”, Београд 1934, стр. 236;
  5. Др. Милан К. Главинић старешина Соколског друштва Београд-Матица, „Око соколово“, Београд, 1 децембра 1936, бр. 1,стр. 5;
  6. „Главна скупштина Соколске жупе Нови Сад”, „Соколски гласник“, Љубљана, 10 априла 1936, бр. 15, стр. 2;
  7. А. Штефан, „У прилог нашем југословенском становишту”, „Око соколово“, Београд, 1 децембра 1936, бр. 1,стр. 9;
  8. прота Милутин Магазиновић, „Соколство подиже дух код својих чланова”,Око соколово“, Београд, 1 децембра 1936, бр. 1,стр. 11;
  9. „Правилник за помагање угрожених Соколских јединица и њихових припадника”, „Око соколово”, Београд, 1 март 1940, бр. 3, стр. 53;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар