НАСЛОВИ

СРПСКО САРАЈЕВО: Мали град – великих улица

Уколико бисте се за вријеме Олимпијаде запутили на источну периферију Сарајева, у предјеле села Лукавица, Тилава, Павловац, Војковићи, Касиндо etc., могли бисте проћи кроз неколико уских улица и сокака који су носили називе попут сљедећих: Лукавичка цеста, Бјелопољска цеста, Пут за Топлик, Пут за Врањеш и слично. Ако бисте тада застали испред неке од стотињак кућа у Лукавици и рекли домаћину да ће ту, испред његове авлије, нићи нови град, а кроз његову башчу пролазити модерна цеста, вјероватно би вам подругљиво и помало шеретски рекао: „Јаране, што ти га овдје поред мојих оваца ишта прође, овдје ме сијеци!“

Непуних тридесет година од слома бивше државе и подјеле бившег града, баш пред кућама, у авлијама, преко башчи некадашњих села и заселака ниче нови град, град пркоса и поноса, а преко оних „цеста“ и „путева“ прођоше нове, модерне саобраћајнице, са новим називима. Старих домаћина одавно нема; на мјесту башчи никли су паркови, а мјесто авлија имамо ЗЕВ-ове. Сокаци су постали цесте, калдрму је замијенио асфалт, а све те цесте и нови асфалти добили су и нова имена. Иако се за живота старих лукавичких, тилавских, павловачких, добрињских домаћина број сокака и цеста могао пребројати на прсте једне руке, њихови унуци данас живе у модерној и урбаној градској средини, која се из дана у дан све више урбанизује и гради. Ту градњу прати и велики број нових улица, тргова, сокака.

Лукавичка цеста из вакта бивше државе сада је модерна саобраћајница која носи назив по Иви Андрићу, Бјелопољска цеста је понијела име по војводи Радомиру Путнику, Пут за Топлик је сада Улица Вука Караџића, Пут за Врањеш је Гатачка улица… Ова, као и већину имена других улица сарајевски Срби су понијели из бившег града током библијског егзодуса српског народа са обала Миљацке и смјестили их у нови град, у ново Сарајево. Поред ових, изградили су и велики број других улица, а напустивши титоистичку идеологију и препустивши „другове и другарице“ забораву, одлучили су се да те нове улице именују по великим именима свога рода.

Сарајевски Срби су током свих ратова подносили огромне жртве, гинули су и борили се за слободу, за уједињење, бранили се од јачег непријатеља, па су тако и велики број улица у новом Сарајеву именовали по истакнутим војсковођама, официрима, командантима, војницима славне српске историје. У новом граду своје улице имају и цареви и војводе, ту се данас налазе улице: Милоша Обилића, Цара Душана, Цара Лазара, Војводе Степе Степановића, Војводе Радомира Путника, Ђенерала Драгољуба Михаиловића, Војводе Момчила Ђујића, Војводе Живојина Мишића, као и топоними настали из пијетета према онима који су своје животе уградили у темеље Републике Српске. У новом, српском Сарајеву данас се живи и у улицама Зорана Боровине, Зорана Цвијетића, Срђана Кнежевића, Николе Тешановића, Слободана Јањића, Слободана Мијића, Слободана Братића, Обрада Попадића, Ристе Анђића, а може се проћи и улицом првог народног хероја Републике Српске – Милана Тепића. Један од најљепших дијелова града – централно илиџанско шеталиште понијело је име по великом доктору Миодрагу Лазићу.

Србе је требало бранити и пером, ријечју и мишљу, па се тако у новом граду нађоше и имена из академске заједнице, на челу са оснивачем Академије наука и умјетности Републике Српске и ректором Универзитета у Источном Сарајеву – Боришом Старовићем. Своје мјесто пронашао је и највећи југословенски шекспиролог Никола Кољевић, као и  академици Војин Комадина, Славко Леовац, Петар Мандић, Момо Капор, поред свих оних трибуна, пјесника и књижевника из неких других времена попут Вука Караџића, Јована Дучића, Петра Кочића, Симе Милутиновића Сарајлије, Његоша, Васиља Грђића, Бранка Радичевића, Бранка Ћопића, Меше Селимовића, Милоша Црњанског…

У нашем граду своју улицу добио је и велики Јован Рашковић, засигурно најсвјетлији примјер српске политике са краја двадесетог вијека. Његов Книн га се данас не смије сјетити, али сјетило га се српско Сарајево, и њега и родног му Книна, па је једна од улица понијела назив „ћаће од Крајине“, а друга, његовог родног града.

Историја сарајевских Срба није заступљена на таблама које говоре о називима улица и тргова, али је према обећањима локалних политичара, ако их испуне, дошло вријеме да се одужимо свима онима који су градили и стварали старо Сарајево. И Деспићима, и Јефтановићима, и Стаки Скендеровој, и Мис Ирби, и Цековићима, и Аристотелу Петровићу. Само се искрено надам да се више неће понављати ситуација слична оној када је одборник локалне скупштине изјавио да: „Што се тиче Стаке Скендерове, за њу нисам чуо, а једина Стака за коју знам је она са Враца, па онда можете слободно и њој дати улицу…“

Истини за вољу, када се уз чашицу вискија а помоћу вишемилиметарског маркера цртала несрећна дејтонска граница, па након три године поново прекрајала, тадашњем Српском Сарајеву запало је неколико градских, урбаних улица, углавном на олимпијској Добрињи. Булевар УСАОЈ-а тада је понио назив по српским владарима, Трг Ивана Рибара по Краљу Александру, а Трг Вилијама Шекспира ће у наредним годинама уступити своје мјесто Тргу Илиџанске бригаде, док ће 12. трансверзала постати Равногорска улица.

Изградњом Српског Сарајева започет је велики посао, српски пркос и понос су на ледини и ливади изградили нови град; граде га и данас, а он је за њих спона са свим оним што су оставили у свом родном граду, у старом Сарајеву. Колико год не жељели да га више воле, никада га се нису одрекли и не треба то да ураде. Не смију се одрећи ни Парка цара Душана, ни Обале војводе Степе, ни Булевара војводе Радомира Путника, ни Гавриловог, ни Жерајићевог моста, јер ако се одрекну својих коријена, неће имати на чему градити будућност.

Марко Марјановић / Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар