Како почети кад нема краја?
Како отићи, а не вратити се?
Како причати, а не заплакати?
Како, за ким и што тако?

Безброј питања за онога ко у даљини живи.

Cваки пут кад одлазиш из родитељског дома, односиш више него што можеш и замислити. Све оно што ти спакују скромне мајчинске руке и сузне очи оца док мота шкију, ништа је спрам онога што ти не знаш да ти пакују – СВОЈУ ДУШУ, уз обавезни родитељски савјет:

Не ишти сине ни у кога, не тражи без невоље, имаш доста, колико год да је – твоје је.

Те ријечи одзвањају данима, а све чешће и ноћима.

ОПОМИЊУ, ОДЈЕКУЈУ, ОДЛУЧУЈУ, ОДРЕЂУЈУ пут којим морам ићи. И идем својом стазом онако како сам научен. Никоме зло учинио нисам, а добра сам учинио колико сам могао. Чиним ради себе, ради њих, ради суза и ради свог потомства.

Нама кад одлазимо у свијет у наследство оставе само презиме, куку ономе ко га обрука – боље да није ни одлазио, рекао је наш Херцеговац Момо Капор. А ја (ако се могу усудити) да додам на то да осим презимена у наследство нам оставе и поштење, тврду херцеговачку ријеч, образ неокрњени, који нема цијену. Све наведено грађено је стотинама година, а дато је ТЕБИ.
Па сад види соколе, шта ти је чинити.
Боље ти је не ићи, ако идеш да би иш’о. Ја одвећ пратим своју стазу; можда још увијек не знам која ја права, али знам која сигурно није..

А ко сам ја да теби кажем куда ћеш и како ћеш!

Можда и теби почне одзвањати онај родитељски савјет и можда тада схватиш да и тебе има у овим написаним редовима и да смо сви ми саткани од оне ДУШЕ, спаковане у кофер, сваки пут кад одлазиш негдје далеко.

Марко Никчевић / Слободна Херцеговина