Драги брате…

• Нећу рећи друже, него баш брате… Одавно те нисам сањао.

Али, ноћас, чини ми се, чим склопих очи, позва ме а ја поскочих.
„Ајде спавалице. На ноге. Иде ‘седмица’ за Невесиње. Пробиле усташе прву линију. Оде сва екипа“, рече онако кршан и лијеп. Осмијех на лицу.
„Боже“, помислих, „па зар се може са осмијехом у смрт полазити“.
Имао је Свевишњи, тог Митровдана 1992. године, ипак са тобом неке друге планове. Увијек си осмијехом ишао, гдје се са тугом примиче. И на Горажде, Олово, Рогој, па опет Невесиње.
„Јеб’о мене мој ћаћа ако си ти нормалан, како се можеш смијати. Идеш у ‘живу ватру’ а не на сијело у Љубиње“, разгаламих се на њега.
„Ајде, богати, не гине се од сваког метка. Види ове из ‘Ћићолине’. Сваки је макар једном рањен. Па опет скачу. Знам ја да је негдје искован и за мене онај судњи метак, или комад гвожђа. Но све у себи мислим, прије ће рат завршити, него што ме пронађе“, рече ми, док је у даљини остајало Невесиње.
Како су године ипак брзо пролазиле, једино је ратни дан дуг док га живиш у тренутку, ја сам мислио да се добро кријеш.
Исто онако како смо се крили од оних цура на љубињском бунару, кад смо им обећали да ћемо их „Ненадом“ одвести једног дана у Требиње. И довести фамилији на упознавање.
Рекли па слагали.
Али је Бог поново у рукама имао јаче адуте.
И чекао да побиједи.
А он увијек побиједи.
„Побиједи. Увијек побиједи. Сложи ти комбинацију кад јој се најмање надаш“, рекох себи, док сам се будио сам мокар од сна.
Облаци су опколили Требиње. Од Љубиња је долазила „мрака“ и са собом носила нову кишу.
Помислих…
„Кад ти оно мајку виђех посљедњи пут. Чини ми се прије мјесец дана у Билећи. Само је тебе имала. А још се држи. Као права Херцеговка. Висока, кршна, јака… Црна марама на глави уоквиривала јој је сиједе косе, којима су од суза исплакане очи само давале нову нијансу туге. Све се у себи нешто мислим, она је јака и остаће јака док је Бог себи једног дана не позове. Размишљам, сигурно себи говори да неће да јој кажу оно по херцеговачки отегнуто „јадна“. Није он јадна, она је хероја родила. Миксин отац није издржао. Двадесет и једну годину му је сваки дан по комад срца кидао. И смири се прије једно мјесец дана. Заспао је са тугом, а кад је очи отворио био је са својим дјететом. Са свом нашом, најбољом дјецом. А заједно сте били тог дана.Не даде Бог другачије. Рекох ли да он има најјаче адуте. Рекох. Онда ништа“.
Роје се мисли кроз главу. Киша је већ почела. Она ружна октобарска.
А зна октобар да буде и лијеп.
Лијеп је био и оног дана када се поздрависмо на врх Жегуље код оних кафана. Пуцао је тог петка поглед низ Дубраве. Све ведро, лијепо, осунчано.
„Погледај само. Као да није рат. Да ми је вријеме и памет вратити, ко зна гдје би био“, рекох.
А ти ми одговори.
„Били би заједно у Мостару у Старом дому на Бијелом бријегу. Ја бих тебе упознао са најљепшом Билећанком. А ти би мене похвалио оној малој са Педагошког. Знаш оној што си ми рекао да јој мајка није дала да се прехлади. И ја бих је овим рукама чувао“, рече и састави прсте као гнијездо.
„ Е ту би ми та ђевојка спавала“, насмија се.
„Би сигурно“, помислих… „А ко зна“, рекох сам себи, „можда није ни сада касно. Доћи ће за нову годину у Требиње“, одлутах некуд мислима.
Е, али бијаше касно. Касно…
Бог је промијешао шпил и сам себи подијелио најбоље карте. И побиједио те у партији живота.
„Пиков краљ“ са „шаховницом“ на рукаву је „упуцавао“ циљ на тенку 55-тици. Рекоше послије да је све било случајно.
Погодио је врх бора на Жегуљи.
Један гелер, колико четвртина нокта, пронађе пут кроз ребра до твог срца а други до Миксиног.
Кажу, више је крви било кад се порежеш на бријању.
И морам ти рећи да, како дани пролазе, нема дана а да те не видим. Или у сновима или у магновењу које ми је мир донио.
И морам ти рећи да готово сваки дан видим ону ђевојку са Педагошког. Није се удала. Није никога ни имала. Себи кажем, тебе је чекала а не дочекала.
И морам ти рећи да није све ипак било узалуд. Јесте нешто, али све није.
И морам ти рећи и да је боља екипа са тобом доље него са мном горе. И сваким даном вам долазе појачања.
А ови горе што су остали.
Е они су ти и потиштени, и понижени, и увређени. И изманипулисани, опструисани, преварени, опљачкани… Могао бих да набрајам до сутра.
И колико ће се свих вас и нас сјећати. Ни то ти не могу рећи.
Кад ова преостала екипа која ипак чува успомену на те дане дође у „вашу небеску траншеју“ остаће да причају гробови.
Спомен собе ће ионако претворити у кладионице или бутике једног дана.
Рекох ли да Бог побиједи увијек у овој нашој подјели карата.
Рекох….
Ништа онда…

Ратомир Мијановић / Радио Требиње