• Хапшење Весна Братић изазвало је снажне реакције, не само у Црној Гори него и широм региона. Без уласка у правне детаље, који су ствар судских институција, овај догађај већ сада има дубоко симболичко значење.

Весна Братић и свештеник Дарко Ђого (Фотографија преузета са портала ИН4С)

За многе који су вјеровали да ће промјене након 2020. године донијети праведнији и транспарентнији систем, овај случај се доживљава као знак да је процес трансформације државе далеко од завршеног.

Весна Братић није била класичан политичар. Ушла је у прву пост-ДПС владу као универзитетска професорка, без партијске каријере, са намјером да у области образовања прекине праксе које су годинама изазивале неповјерење јавности. Њене одлуке биле су оштре, за некога можда спорне, али вођене идејом да школски систем треба да буде изнад страначких подјела.

Теолог и интелектуалац Дарко Ђого управо је на то подсјетио, рекавши да је Весна Братић у тој влади била убједљиво најенергичнији министар, и да је управо такав утисак оставила на значајан дио друштва — као неко ко се не боји да отвори најосјетљивија питања и преузме одговорност.

Подсјетимо, управо је она отворила питање деполитизације школства и одговорности унутар система. Без обзира на различита тумачења тих потеза, једно је неспорно: покренула је тему коју су многи прије ње заобилазили.

Отац Дарко Ђого овим поводом је истакао да се хапшење Весне Братић у јавности доживљава као порука онима који су очекивали дубље промјене:

„Многи стичу утисак да је ово порука да се суштинске промјене не дешавају оном брзином и дубином какву су људи прижељкивали.“

Занимљиво је да и отац Дарко Ђого, као и Весна Братић, долази из херцеговачког културног простора – не као географске одреднице, већ као симбола истрајности, отпора и слободарског етоса који се не мири са неправдом.

Весна Братић је у том смислу слободна Херцеговка – не по адреси, него по унутрашњем ставу: да се истина не прилагођава, него брани.

Овај текст не тврди да је било ко крив или невин. То је посао суда. Али има право да постави питање: да ли се они који покушају да мијењају систем данас осјећају сигурно и заштићено?

Одговор на то питање неће дати један процес, већ вријеме. А до тада, случај Весне Братић остаје подсјетник да борба за институције које ће бити јаче од појединаца још траје.

И управо зато ова прича превазилази једно име. Она говори о нади, стрпљењу и потреби да се промјене не зауставе на пола пута.

СХ