Нико Пиросмани: Руско-јапански рат (1906)

Велики историчар Ерик Хобсбаум је за прави почетак „кратког XX века“ узео пуцањ Гаврила Принципа у Сарајеву на Видовдан 1914. године. Ипак, можда је XX век ипак почео нешто раније, 8. фебруара 1904. у Манџурији, с првим пуцњем незнаног Јапанца на Русе у Порт Артуру.

Јапан је два и по века, у доба владавине шогуна из клана Токугава, дремао у самоизолацији, да би његово буђење средином XIX века осетио цео свет. Зато је и српски краљ Милан Обреновић одмах по свом крунисању 1882. упутио писмо јапанском цару Меиђију у којем га, на француском језику, обавештава о постојању државе Србије која је стекла независност четири године раније. Јапански цар на то одговора краљу Милану писмом на јапанском језику и у француском преводу. Ово се сматра и почетком дипломатских односа Србије и Јапана.

Писмо краља Милана цару Меиђију и одговор јапанског цара српском краљу

За разлику од мале Србије, утицај Велике Британије и Сједињених Држава на Јапан био је много већи. Ове две силе у Јапану виде партнера који може да помогне стварање противтеже потенцијалној доминацији Русије на Далеком истоку, нарочито после 1898. када Руси од Кинеза на 25 година узимају у закуп луку Порт Артур, где граде поморску базу за своју ратну флоту.

У том тренутку савезници Русије били су и Француска и Немачка, па је ноћни напад јапанских разарача на руске бродове укотвљене у Порт Артуру за све био шок. Био је то, заправо, прави почетак првог правог светског рата.

Корто, Сплит, Београд, Комови

Ко не верује нека чита Корта Малтезеа, чије име се први пут помиње у књизи „Порт Артур“ јапанског адмирала Нагумоа. У стрипу „Младост“ Хуго Прат у Руско-јапански рат шаље млађахног морнара пробушеног увета и са урезаном линијом среће на длану, да тамо упозна Џека Лондона, америчког ратног извештача, и руског дезертера и битангу Распућина.

Ко не верује да је реч о светском рату нека чита Миљенка Смоју. „Ништа нека вас не збуњује ча је Сплит периферни градић на другоме крају свита, ијадама миља удаљен од тога ратишта“, пише Смоје у Велом мисту. „Јер то је такав градић да су топовске канонаде са Далеког истока ребумбавале у њему и потресале га исто толико, ако не и више, него Токијо и Москву. И док се на Далеком истоку воду крваве битке, какве свит дотад није видија, исприд опћинске палацине на Пјацу држи се проруски збор, пива се ‘Божје царја брани“ и скупјају се пинези за помоћ Русима. У исто вриме, док проруси пиваду ‘Божје царја брани’, пројапанци се скупјаду исприд фунтане на Риву и вичу: ‘Живија Микадо! Доли били цар!’ Педесет крун се скупило и Сплићани, пројапанежи, трчеду на пошту и шају поздравне телеграме Микаду у Токијо. По трафикама продају се карте географике Далеког истока, тражи се ди је та Манџурија, ди је Пори Артур и Далњи. По сплитским калетама чује се: харашо, ничево и банзај.“

Ко не верује, зар мисли да се база и епицентар београдског књижевног живота, онај сто у Хотелу „Москва“ на Теразијама за којим су се урнебесно надгорњавали Рака Драинац и Тин Ујевић, и за њим, поред осталих, седели Винавер, Растко, Ћипико, Краков, Тоша Манојловић, Мони де Були, Дада Алексић, Токин, Миша Ђурић, Црњански, Андрић, случајно звао – Порт Артур.

Александар Лексо Саичић (1873-1911), јунак Руско-јапанског рата о коме народна песма каже: „Лексо оштром сабљом ману / И Јапанцу скиде главу. / Зави главу у јаглуку, / Па је носи ко јабуку

Шта тек рећи за Црну Гору? Тамо се и данас причају легенду о томе како је Црна Гора 1904. објавила рат Јапану. Прича се и како је Александар Лексо Саичић из Берана у том рату посекао самураја, те како су се јуначки на страни Руса а против Јапанаца борили именом и Анто Гвозденовић, Јошо Ражнатовић, генерал Андрија Бакић и многи други, које због ограниченог простора нећемо набрајати. Црногораца је, дакле сигурно било на страни Русије у рату против Јапана а да ли је малена Црна Гора заиста објавила рат великом Јапану или је само тако протумачен телеграм подршке књаза Николе једном пуку руске војске до данас није сасвим јасно. Зна се да је мировни споразум између Русије и Јапана потписан 5. септембра 1905. у Портсмуту, али у њему се Црна Гора не спомиње. Отуд има оних који сматрају да су две земље остале у ратном стању и то још 101 годину, све до 21. јуна 2006, када се црногорско-јапански рат симболички завршио посетом специјалне изасланице јапанског премијера Акико Јаманаке Црној Гори и јапанским признањем црногорске независности.

Оно око чега нема збора је да у Црној Гори, у Комовима, постоји село које се зове Јапан.

Европа и Азија

Јапан је, дакле, напао Русију 1904, изненадавши руску морнарицу у Порт Артуру. Први пут у историји тада су у поморским борбама коришћена торпеда. Јапан је желео да прошири своје царство на Манџурију и Кореју, или бар да заустави руску експанзионистичку политику у Источној Азији. Рат се водио на територији данашње Кине, наравно без кинеског пристанка, али је свеједно на десетине хиљада Кинеза страдало.

У генијалном филму Боже Николића „Три карте за Холивуд“ брица кога игра Данило Лазовић изабрао је да и у Трећем светском рату буде као и у претходном – на обе стране. Тако и у Јапану постоји легенда о једном кинеском берберину који се осим шишањем и бријањем бавио и шпијунажом и који је наводно један од најзаслужнијих за јапанску победу

Руски пропагандни ратни плакат

Овај рат је био први и по томе што је једна европска нација поражена од једне азијске силе. Наравно, Руси ће рећи да је то за Јапанце била „изгубљена победа“ јер је Русија признала пораз у тренутку када су јапанске снаге биле сасвим исцрпљене; процене говоре да је у овом рату страдало чак 554.000 Јапанаца (само на једном гробљу у Токију их је сахрањено 60.000) и да је наставак рата могао да донесе катастрофу Јапану.

Јапанска војска је заробила скоро осамдесет хиљада руских војника док су, с друге стране, Руси заробили једва две хиљаде Јапанаца. Ова разлика потиче вероватно од јапанског кодекса части који се назива Бушидо, и који самоубиство претпоставља предаји.

Јапански пропагандни ратни плакат

Русија је, осим подвига својих морнара, у том рату на својој страни имала Француску, Немачку и потписан споразум са Кином, док је Јапан имао подршку Велике Британије и реч америчког државног секретара Тафта да ће Америка ући у рат, али и утицај на руском двору који је водио  „аморфну и неразговетну политику“ – многи мисле захваљујући деловању агената са Запада.

Како год било, миром у Портсмуту Јапан је анектирао Кореју а Манџурија је подељена, тако да се Јапан осећао као велики победник а Русија као губитник. У Кини и Кореји, које су Јапан сматрале окупатором, то је довело до снажних антијапанских осећања, а у Русији до великог незадовољства, штрајкова и побуна које ће довести до прве од револуција која ће означити почетак краја царске Русије. „Јапан игра нашу игру“, изјаснио се о Руско-јапанском рату амерички председник Теодор Рузвелт који ће за посредовање у склапању мировног споразума у Порстмуту 1906. године добити и Нобелову награду за мир.

Мировни преговори у Портсмуту

Случај комедијант је хтео да се баш два „добитника“ Руско-јапанског рата, републиканци Тафт и Рузвелт, нађу у изборној трци за председника Америке 1912. и да тако поделе републиканске гласове да се деси нешто за то време невероватно: да победи демократа Вудро Вилсон, а онда да последично настану Лига народа и остали деривати Првог светског рата међу којима и Југославија.

Због свега овога Руско-јапански рат може да се узме као нулта тачка XX века, догађај из кога се може ишчитати све оно што ће нас задесити у кратком и крвавом столећу. А кад већ исправљамо историју, да упишемо онда и да је најдужи рат у XX веку, за годину дужи од века, био онај између Јапана и Црне Горе. Па нека је и само легенда да су Црну Гору заборавили у Портсмуту кад је потписиван мир између Русије и Јапана, па се зато црногорско-јапански рат одужио још 101 годину, она живи кроз обичај из црногорских врлети по коме два чобана разговор почињу питањем: Хоћемо ли о руском или јапанском цару?

Или што рече највећи црногорски песник после Његоша: „Ја не трпим кад други прича. Замарам се кад ћутим. Ђе рече Јапан?“

Горислав Папић
Преузето са портала ОКО /РТС