БОЖИДАР БЈЕЛИЦА ЈАПАН: Државни удар је неопходан читавом свијету!

  • Не желим да живим у безличном глобалном селу пуном омамљујућег шаренила, лажи и лицемјерја! Не желим да неко условљава мој народ, да нас тјера да прихватимо да је природно нешто што је неприродно – каже у разговору за СХ Божидар Бјелица Јапан, без сумње, најбољи писац међу инжењерима и најбољи инжењер међу писцима.

Божидар Бјелица Јапан рођен је у Невесињу на Бадњи дан 1960. године када је падао црвени снијег. Гимназију је завршио 1979. године, а дипломирао је на Електротехничком факултету у Београду 1985. Због различитости свог инжењерског занимања и списатељског позива за себе каже да је „малени доказ да човјек није занимање“. Друго презиме – Јапан наслиједио је од ђеда Тодора, који је, иако трговац, био учесник многих буна и ратова. У вријеме када је Црна Гора објавила рат Јапану, задесио се у Црној Гори, па су његови суграђани, знајући какав је ратник, били убеђени да је стигао до Јапана.

Непосредан повод за разговор је његов недавно објављени роман Државни удар – Дуг прецима у коме је страдање српске породице приказао кроу визуру једне породице.

  • Откуд „Државни удар“?

– Да не бих ишао одвећ широко, само ћу рећи да су моји преци учествовали у „Невесињској пушци“ – сем устаници, били су и писари. Дјед Тодор Јапан, добровољац, учесник многих буна и ратова, био је командант града 1918. кад су дошли ослободиоци. Увјерио сам се у епско јунаштво мог оца… Као дјечак од седам-осам година учествовао сам у припреми атентата на Тита – једна прича у књизи посвећена је том догађају. Ваљда у овим годинама могу да направим државни удар?!

  • Шта је, у ствари, државни удар и да ли је данас потребан?

– Наравно!!! Потребан је и неопходан и нама и скоро читавом свијету – први без крви. Доста је овој залуталој планети крви и погибељи! Све гријехове да сперемо у ријеци Јордан! Неолиберални капитализам је ударио у своје лимите. Прешли смо у завршну и најгору фазу егоцентризма: богатствоцентризам и гријехоцентризам. Из руку Господа нас гурају у руке нечастивог. Свијет кључа! Треба да извршимо рехуманизацију друштва…

Не желим да живим у безличном глобалном селу пуном омамљујућег шаренила, лажи и лицемјерја! Не желим да неко условљава мој народ, да нас тјера да прихватимо да је природно нешто што је неприродно.

Ми треба да прекинемо ћутање и лажи о својој прошлости и о нашој садашњости и сви да се промијенимо – вратимо се својој суштини, трезвено сагледамо своју историју и сами је напишемо, сачинимо озбиљан национални програм, вратимо се моралности и доброти, а онда, кад станемо на чврсту подлогу, може доћи препород и будућност какву заслужујемо. То је државни удар!

РИЈЕЧ О РОМАНУ...
  • Оливера Доклестић: „Државни удар“ је сублимат колективног страдања српског народа приказан кроз визуру једне породице; поема у прози династичког одрастања с патњом, болом, страдањем и кривицом по рођењу српског народа, као печатом које носи сваки Србин. Јапан пише необично лаким стилом и о најтежој теми, јасно, с пуно духа, шарма и сјајних компарација.
  • Дејан Мастиловић: Бјелица је врло пажљиво одужио свој дуг прецима, учинио да с поносом у сваком од њих препознамо своје претке и свој код, указао на прави пут и оставио отворену књигу да је дописујемо…
  • Небојша Јеврић: Овaј роман је прије свега истинит на онај начин на који поезија мора бити истинита да би била поезија; пјесничка је творевина разорне снаге о страдању и жртви. Судбина српског народа, остатака покланог народа, је судбина жртви за неку већу историју…. У свету у којем је свака истина „државни удар“, роман с правом носи име „Државни удар“.

Роман Државни удар – Дуг прецима може се купити у књижарама “Делфи”, “Вулкан” и Лагуна”.

 

  • Да ли се нови роман ослања на вашу ранију књигу „Државни удар Херцега Стефана“?

– Да, врло су јаке, нарочито унутрашње, везе. Могућ је и обрнут редослијед читања, али и објављивања. Ослања се и на претходни роман „Рат и немир“, и на моју поезију…

  • У роману описујете много непознатих догађаја и личности из наше историје.

– Упорно понављам да ми не знамо своју прошлост. Скривали су је од нас, фалсификовали, уништавали, а ми ћутали и пристајали на лажи и заборав. Превасходно би држава, наш образовни систем и историчари то морали да промијене, а не један писац или неке искрене патриоте… Радује ме ако сам бар мало одужио дуг нашим прецима и скинуо таму и заборав са величанствених историјских догађаја и личности. За неке од њих ни озбиљни историчари не знају.

  • Да ли смо ми ишта научили из историје?

– Познато је да смо ми лоши ђаци учитељице историје. Бројчано смо мали народ са историјом великог народа. (То може бити величанствено, али и да доноси главобоље.) Добри смо и озбиљни учесници, можда чак и миљеници. И сам Свевишњи нас често и озбиљно искушава, мада то не разумијемо баш најбоље. Али кад престану велики историјски догађаји, ми спуштамо своја једра или нам их други цијепају, па плутамо беспућем неукотвљени…

  • Роман сте објавили прије  емитовања филма „Дара из Јасеновца“. Бавите се и том темом, али у овој књизи говорите и шире – о колективном страдању српског народа.

– Коначно, толико деценија послије геноцида у Јасеновцу да снимимо филм! Не треба ништа више рећи, та дугогодишња некултура ћутања је наш превелик гријех! Филм је по свим критеријумима урађен јако коректно и професионално. Осјетно је блажи од сурове стварности.

Само бих се дјелимично сложио са посљедњом констатацијом. Чињеница је да је наша прошлост препуна патње и страдања, али и херојских и величанствених дјела, па би требало да се рађамо и с поносом. Нажалост, дуго и упорно наши душмани нас оптужuју за хегемонизам и за Велику Србију. И наш изворни национални устанак из ’41. и антифашизам су доводили у исту раван са усташтвом. Нашу историју су скрајнули и искривили и допустили смо да генерације младих Срба и даље претварају у јањичаре. Исти процес нам се дешавао и крајем двадесетог вијека. Ми смо ћутали о свему и не треба да чуди што данас имамо толико и самооптуживања и острашћености код сусједа. Прича тог „злочиначког антисрпског удружења“ наставља се, па имамо сталне оптужбе за геноцид, започињање првог свјетског рата, за ратове из деведесетих, а наши политичари стално у дефанзиви – вјечито се оправдавају за нешто не питајући шта је са непочинствима других народа у овоме бурету барута и да ли је некада неко од тих грлатих букача икада поменуо наше невине жртве.

Биљешка о аутору

Божидар Бјелица Јапан је до сада објавио две књиге прича, Мале исповести (БИГЗ, 2000) и Лет са сувласником снова (Филип Вишњић, 2009), романе Рат и немир (Интерпринт, 2005), Државни удар херцега Стефана (Филип Вишњић, 2012, 2018), (Филип Вишњић, 2020) и четири збирке песама, Огољене емоцијама (Народна књига, 1995), Рат овај нема крај (Студент, 1997), Ватре смо љубили (2004) и Душа саткана од перли (Интерпринт, 2012). Један је од аутора и уредника монографије Невесиње.
Уврштен је у неке антологије и више зборника поезије и прозе. Повремено објављује прозу и поезију у домаћим и иностраним часописима. Пише и драме.
Живи и ради у Београду. Ожењен, отац троје деце.

  • Како тумачите чињенице да Србе оптужују за злочине и ратове и да ли се Срби рађају са теретом страдања и патњи?

– Просто је – лако је малену земљу, медијски слабу, оптуживати и измишљати разне злочине и да то буде тема, а не злочини фашистичке Њемачке, западних колонијалиста, само од Господа независне НДХ. Њима су потребни дежурни кривци, нарочито оне земље и народи који не пристају на слуганство.

  • Како сада гледате на изјаву чувеног Светозара Кољевића да су ваше приче „необичности и откровења у српској прози“?

– Признајем да је то за мене био шок: познати академик и изузетан познавалац књижевног дјела тим ријечима да укаже на једног неафирмисаног писца. То ми је заиста значило много и био ми је велики подстрек, јер многима је тада била необичност и да се инжењер бави писањем, на срећу, све док не прочитају неку од објављених књига. Просто – човјек није своје занимање.

И као младом писцу, а сада поготово, јасно ми је да је важно само умјетничко дјело, а да је аутор неважан.

  • Спремате ли нешто ново?

– Започео сам нешто сасвим ново, нову авантуру, не сам, већ са Марком Шараном, одличним невесињским сликаром, радим на озбиљном епском стрипу.

Непоправљиви сам заљубљеник у слободу и лет, и даље сањам да летим, упорно летим, док су нас и цијели свијет приземљили неки чудни људи и догађаји. Тренутно радим и на књизи прича и, по први пут, на једној маленој леји с поврћем. Жеља ми је да заокружим Државни удар у нешто што би личило на трилогију. Набавио сам добар дворучни мач…

Т. Ћоровић

Фотографије: Приватна архива саговорника

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Teodora Reply

    Odlican intervju! Ovaj nas pisac zaista ima sta da kaze.

  2. Dragana Reply

    Covjek tako lijepo govori. Citala sam njegove price i prethodni roman. Odlican pisac!

  3. Predrag Reply

    “Državni udar” nije obična knjiga. Ona je udar na zabranjenu, pokradenu i zaboravljenu srpsku istoriju koja traje vekovima unazad. Zato je “Državni udar” mnogo više od knjige i umetničkog dela jer je svojevrsna pobuna protiv laži o srpskoj istoriji kojima su generacije učene sve do danas. Po svom značaju knjiga bi trebala da bude sastavni deo školske lektire kako nam se više nikad ne bi dogodile kolektivne zablude poput Komunizma i Jugoslavije. Poruka knjige je poslednje upozorenje da se kao narod vratimo korenima i tradiciji da bi opstali u ovim vremenima kada smo opkoljeni i neprijateljskim državama i narodima.

Оставите коментар