У спомен на 80 година од уласка совјетских трупа у Београд и погибију руских војника на његовим улазима

Пред Београдом смо уклето стали тад,
У густим шумама на јужном улазу у град,
желећи тек шољицу топлог чаја и комад свежег хлеба, бар.
И ако превише није, невелик заклон крова за брз сан.
А могло је и без крова, на кишу и ветар одавно смо свикли, као ждралови, као јелени бели.

Серјожа, Анатолиј и Максим, у мокрим шињелима, као да гледам сад,
Газили су оштро и смерно на скупи београдски праг,
А ја сам грејао у длану као у маленој пештери, икону Владимирске Мат, сунчану влат.
А свуда је био мрак.

А где је моја мат? Пресекла ми је мисао врат.
Већ је дан огрејао Омск!
Ахххх када ћу те пољубити пресвета моја Рус!
У српској земљи, овде на јужним бреговима Словенства, ми те желимо. Истина упола страшно, али желимо!
Јер мајку и Oтаџбину нико надоместит не стиже.

Ова поља и крошње липе и леске
блиска су пространствима од наших бреза,
И чујемо одјек рода – речи Хлеб, Дан, Слобода.
И знамо да смо на jугу где Словени трају од вавек али тебе Матушко неутешни сањамо.

Тада би удар ватре и грома.
Ужареног олова сетва, јека људског меса и лом кости.
Настаде драма и смртни хропац густ, свуда врисак од јада, који ме повуче из сна мога магновења.

На капији Београда, у октобру кад липова шума злати,
Као покошено класје душа пала је и наша чета. Тако је коб хтела.
И задња мисао са ликом мајке, Русије и Омска пала је у мени тад.

ГОРАН ЛУЧИЋ