Данас смо се сабрали око светог и живог Цара Николаја II Романова, памтећи вијек од почетка његовог Крсног хода и мученичког страдања.
Тај ход и данас траје и није и неће бити завршен све док се нови православни Помазаник и Самодржац не узвиси на светом руском Прјестољу.
До тог извјесног и побједоносног часа Цар походи мученичка поља и цјелива руке намучених.
Наиме, крајем септембра ове године у Србију је свечано стигла чудотворна Царева икона, по имену „Надимска“. Ова икона је заштитница Царске козачке војске. Козаци су је донијели у Србију, а она је у Крсном ходу обишла намучену земљу Србаља, распетих Христа и Цара ради.
На славу Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2017. године, у манастиру Лешје, у источној Србију, потекло је Свето миро низ Цареве благе образе на икони „Надимској“. Цар је плакао у православном манастиру кога су због страшног страдања, његовог монаштва и народа, у османском ропству, гледајући брегове лешева, прозвали Лешје (манастир лешева).
Иначе, за времена српских краљева и царева то је био прекрасни хиландарски метох, а његов монах, племићког српског рода, постаће и игуман Хиландара. У том славном времену манастир се звао Лесје, од љеска (по љесковим шумама). Управо је и повијест српског народа и српске државе страшни Крсни ход од питомих љескових гајева до лешевских брегова јасеновачких, јадовничких, пребиловачких, косовских…
Видјевши запустјела српска села, немоћне старце, забринуте мајке и супруге, болесне и осакаћене ратнике, у безнађу уплашену српску младост, окупирну, затровану и распродату српску земљу, наметнути јарам лицемјерја, екуменизма и окултизма на српском олтару, Цар је проплакао!
Једнако као што су плакали и Козаци који су били посљедњи браниоци Зимског дворца у ноћи између 24. и 25. октобра (по Старом календару) 1917. године пред руљом која убијала Бога.
Цар је плакао као и онда када су му јавили да српски живи костури од војске, жељни сувог хљеба и огртача данима умиру чекајући помоћ римо-католичке Европе, на обалама Албаније. Памтећи ријечи свог дједа, Императора Александра Другог и његово обраћање захвалности српским учесницима на Првом православном свесловенском сабору у Петрограду 1867.г. :
„Увијек сам високо поштовао осјећаје које је према Русији хранио српски народ и трудио сам се да Вам будем на помоћи.“,
Цар Николај Други написаће писмо Александру Карађорђевићу, у јулу 1914.г., поштујући као и његов племенити предак исту љубав и оданост српског народа. То је најљепша реченица руско-српског братољубља и православне узајамности која све јаче одзвања у времену, а уписана је и на овом прекрасном памјатнику (тј. мрамору памћења и биљегу љубави):
„ …Сви моји напори биће усмјерени на очување достојанства Србије… Ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србије.“ .
Свети Цар Николај написао је ову свету реченицу знајући да је жива вјера и државничка племенитост Светог Саве Српског пресудно надахнула великог руског самодржца Ивана Четвртог Васиљевича Грозног, који је уз баку Српкињу силно заволио и Светог Саву и народ српски.
Не заборављајући руско црквено предање о Пахомију Србину, снажном зачетнику руске духовности и писцу најљепших житија руских светитеља; знајући за српско племсто Милорадовића од Херцеговине који су најоданије ратовали за руског Цара и штитили руске земље; гледајући међе Саве Владиславића које су Руско Царства тако добро осигурале да и данас необрушене стоје, знао је да мора заклонити ту малу али горду српску непокорност на обалама Средоземља, највјернију предстраже Православне цивилизације и најсигурнијег граничара руске државности. Цар је заложио све моћи руске одбране како српско-православно жито не би било изгажено римо-католичким ногама.
Памтећи српски Хиландар, из кога су у Кијев и Москву стизали митрополити и тумачи Православља, гледајући најљепши дар Цара Душана руском манастиру на Атосу, главу Светог љекара Пантелејомона, Цар Николај је заложио главе хиљада најбољих руских синова, а на крају и своју.
Но не залуд!
Спасао је православну Србију, која ће послије богоборне и цареборне, антиправославне револуције 1917. године, постати прво уточиште руској цркви, руској војсци и руском народу. У Србији је Свети митрополит Антоније Храповицки засновао Руску заграничну цркву, а посљедњи царски војсковођа Петар Николајевич Врангел посљедњу одбрану. Из те шаке пренесеног руског, царског жита сигурно је да ће се родити и нови православни Цар!
Драги пријатељи, зато је важно што смо се данас овдје окупили.
Ми Срби дужни смо први свједочити Цареву светост и руску православну жртву за нас.
Управо на данашњи дан широм Руске Федерације најављена је премијера скарадног и срамног филма који Цара изново ритуално убија.
Ми Срби морамо први осудити то бешчашће бранећи истину!
Управо са овог мјеста, гдје се налазило руско царско посланство у Краљевини Србији, које је и предало Србима Царево писмо са оном завјетном реченицом, желим поручити да вијек лажи и затирања није потамнио Царев образ па неће ни ова кап филмске обмане.
Цар је жив! Цар је побједио!
То свједоче његове мироточиве сузе потекле у Србији. Из тих суза провреће и нови животворни исток православног Српства и руског Православља!
Нека је слава Светом Цару Николају Другом Романову и Светој православној Русији, најискренијим заштитницима православних и светосавских Срба, зарад чије жртве у пропасти смо опстали, зарад чије љубави сужњи нисмо постали!
У Београду, 25. октобра 2017. године Горан Лучић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Pingback: Слободна Херцеговина ПАМТИМО И СЛАВИМО СВЕТОСТ ПРАВОСЛАВНОГ ЦАРА: Српски словенофили обиљежили вијек од Октобарске револуције