• Херцеговина се подизала из рата. Иако су се навршавале четири године од када је потписан `Оквирни мировни споразум за Босну и Херцеговину`, у војној НАТО-бази крај Дејтона, народ се споро и тек помало опорављао од тешких траума, немаштине, опште слуђености и породичних губитака.

  

  *У спомен на све жртве погинуле у одбрани Косова и Метохије 1999. године.

Жене у црним марамама и мушкарци у маскирним комбинезонима и даље су били основни мотиви намучене земље у каменом оквиру.

Нарочито су били изоловани рубни простори источне Херцеговине који у рату бјеху прве линије одбране, а сада заостале зоне – рата у миру. Граница између два новоустановљена државотворна тијела (ентитета) била је најтврђи бедем, преко кога се није смјело или није хтјело. Тек ће отвореним шверцом цигарета и друге `високоакцизне робе` из Тузи започети вољно обрушавање озиданог бедемља.

Све више се говоркало о новом рату, помињало се Косово на коме од 1998. траје ванредно стање и полицијски час. Шиптарске паравојне чете из засједа су убијале полицајце, отимале цивиле и пљачкале имовину.

Преко Радија Црне Горе, главне информативне станице тих година у Херцеговини, стицао се утисак да је Милошевић ријешен на коначни обрачун са шиптарским тероризмом.
И као да се само то чекало, међу нашим народом се осјетио колективни одушак – читавих педесет година Србија је трпила отворену агресију албанске националне незајажљивости.

Дио прекаљених војника Војске Републике Српске, обиклих на рат и напетости, одлазио је у Приштину и Ђаковицу. Незадовољни исходом рата у Крајини, а посебно губитком великих градова и ријечних долина у Босни и Херцеговини, ратом заробљене душе, окретали су се према Косову и Метохији кроз зубе сикћући – Очистићемо све до Проклетија, ува неће остати!

Вијести са Косова сваки дан подижу напетости и постаје јасно да се ново страдање за нас спрема.
Радијо само једно преноси: „Предсједник Милошевић неће дозволити насиље на Косову и Метохији! Терористи у Дреници починили злочине! НАТО пријети бомбардовањем Београда и Подгорице!…“

Први је мрак, дан 24. март 1999. године. Био је пријатан, прољетни, у зраку се осјећао мирис топлоте и младих трава.

Радијо Црне Горе укључује ванредни програм и прве вијести преносе да је у 19.55ч отпочела противправна НАТО агресија на Савезну Републику Југославију (СРЈ).
Деветнаест земаља НАТО-алијансе започело је бомбардовање СРЈ са бродова у Јадрану и из четири ваздухопловне базе у Италији. Напад је подржан бомбардерима који су полетили из база у западној Европи и САД.

Први пројектили су испаљени на просторе Косова и Метохије, погођeни су војни циљеви у Приштини. Бомбардована је и касарна у Прокупљу, погинуо је први војник, Бобан Недељковић.

Три крстареће ракете погодиле су подземни бункер у Куршумлији – погинуло 11 војника.

Бомбардован је аеродром Голубовци крај Подгорице. Очекивали су се током ноћи ваздушни удари на Београд.

Отпочео је нови рат, трећи косовски бој.

У наредних 78 дана, пред очима цијелог свијета силована је једна од најстаријих и најслободарскијих европских држава. Била је крива зато што се супроставила насилном разбијању њене цјелине и уставности. Била је осуђена зато што је прва рекла НЕ глобалном једноумљу и капиталистичком новом ропству. Њеном жртвом завршавао се 20. вијек, обиљежен богоборством и геноцидима.

Током марта и априла 1999. године у свим већим мјестима источне Херцеговине биће организовани народни протести због противправне агресије на независну земљу без сагласности Савјета безбједности Уједињених Народа.

Народ је изашао на тргове осјећајући се дијелом цјелине коју засипају бомбама.

Истим оним бомбама осиромашеног уранијума којима је НАТО-авијација 1995. године насрнула на положаје Војске Републике Српске и српска насеља око Сарајева.

Као ученик основне школе „Његош“ на Берковићима наступићу тих дана на једном од народних протеста говорећи стихове у славу Србије и Црне Горе које су се жртвовале због Косова и Метохије.

ГОРАН ЛУЧИЋ