Соколска друштва после Првог светског рата трудила су се да што више њихових припадника, а посебно деце, летује широм земље. Поред опоравка, циљ сокола био је да соколска деца и нараштај што боље упознају своју земљу и њену историју. Народ који је вековима живео раздвојен у више држава, требало је соколским залагањем да се упозна и зближи.[1]
Соколска штампа је таква путовања истицала као пример, опширно извештавајући о летовањима. Студент технике Станислав Јефтимијадес је на свом путу по Приморју обишао логор сокола из Београда у Ђеновићу 11. 7. 1927. године.[2]
Београдско Соколско друштво „Матица“ организовало је 1928. пут преко 90 чланова друштва у Ђеновић, у Боки Которској. Соколићи су путовали возом до мора. Провели су један месец у табору под шаторима. Дане су проводили у вежби под ведрим небом уместо у соколани, у шетњи по обали, у утакмицама у веслању и пливању.[3]
Поред часописа „Соко Душана Силног“, о том летовању је писано и у „Соколском гласнику“ у чланку „Ђеновић – летовалиште београдских сокола“. Истакнуто је да већ два лета београдски соколи летују у Боки. Ако се за Нови говорило да је летовалиште Београђана, за Ђеновић се могло рећи да је летовалиште београдских сокола. Међу Бокељима су се осећали као код своје куће. За гостопримство Ђеновићана чуло се надалеко. После дугог и живописног пута кроз Босну и Херцеговину стигли су у Боку, где су их поздравили стари прошлогодишњи познаници. Возили су се лађицом, док се дуж целе обале разлегао братски поздрав: „Здраво и добро нам дошли“.
Кад су стигли у Ђеновић, који су волели као свој завичај, пожурили су да поздраве старе познанике и сваки кутак на обали. Били су пресрећни што су се налазили поново у свом старом месту и у свом логору. На самој обали мора, у школском дворишту, окружени читавом шумом маслина и смокава, били су сврстани у два реда шатори са „Зеленком“ на челу. На самом улазу, на два стуба, било је написано „Табор београдских соколића“, а на сваком стубу се вијорила по једна државна застава.
У логору је владао примерен ред и чистоћа, што је остављало изванредан утисак како на оне који су боравили у логору, тако и на странце. Логорски живот почео је у соколској дисциплини. Утицај мора, врели сунчеви зраци и леп ваздух чинили су своје. Соколи, заморени од градског живота, школског рада, радионица или канцеларија, приметили су током боравка здравствени напредак. За шест недеља није било ниједног случаја болести.
Увече би се окупили журно, на први звук логорског трубача, да саслушају наредбу за сутрашњи дан, да би одмах затим у први сумрак вечерали. Заморени пливањем, веслањем и другим играма, окупили би се после вечере на морској обали, па почели веселе приче или шале из логорског живота, или певали народне песме и играли у колу, док би полако падао мрак на Боку и њихове шаторе. Трубач је давао знак за починак. Ноћи су скоро све време биле дивне, а током спавања под шаторима дувао је увек лак поветарац и свеж ваздух.
Двојица по двојица стражара, у три смене, сву ноћ су бдели у логору, а последња двојица су, чим се сунце зарумени, будила трубача да мало потом пробуди цео логор. Следило је умивање под тушевима, обавезне стројеве вежбе, доручак… да би око пола десет ишли на купање, ручали на време, напили се изворске воде па до 3 сата спавали.
Деца су цело време била заједно. Купала су се или су дуж обале скупљала морске шкољке и сунђере, док би други сели у барку са дванаест весала и веслали „као велики“ преко мора певајући омиљене логорске песме „Ој, Мораво, ој Мораво, моје село равно“ или „Ој, мила ми Далмацијо, никад те заборавити нећу ја…“.
У неколико излета обишли су целу Боку, а старији су се пели на Ловћен. Било им је жао кад су морали да се врате. Колико су жалили што остављају море и Боку, исто толико су жалили свој логор. Када су почели са мотикама да руше „Зеленка“, неколико малишана је почело да плаче. „Зеленко“ их је примао све скупа и за време јела заклањао од сунца или кише. Деца су волела оно што је велико, а он је био највећи и најлепши у логору.
Сем што су лето провели у миру и тишини, соколи су се дивили лепоти Боке и плавог Јадрана, заносили се величином Ловћена, учили да распознају знакове морнарице, а ујутру би дуго пратили у ваздуху над водом вежбе хидроавиона. Све су то били спремни да испричају својим друговима кад се врате у Београд. Сећаће се Боке и њене обале, и драгих пријатеља из Ђеновића који су стоички подносили тутњаву морских валова.
Пред полазак, на обали се окупило цело село заједно са попом Јовом и братом Ковачем. Бокељи су им братски стисли руку и пожелели срећан пут, молећи да их идућег лета поново посете. И док се воз кретао, полако се са једне и са друге стране чуло трократно: „Здраво, здраво, здраво…“. На крају чланка, писац је записао: „Нека је хвала Ђеновићанима за гостопримство“.[4]
Поред сокола из Београда, и соколска друштва из других градова Србије летовала су у Ђеновићима. Соколи из Смедерева летовали су у Ђеновићима од 1927, у Дубровнику и Светом Стефану јула 1928, на Хвару јула 1929, у Новом Винодолу 1931, 1932. и 1933. године.[5]
Соколи су се у међуратном периоду трудили да што више њихових чланова летује по Југославији. Поред опоравка, циљ сокола био је да соколска деца и нараштај што боље упознају своју земљу и њену историју. Народ који је вековима живео раздвојен у више држава требало је соколским залагањем да се упозна и зближи. Пример таквог летовања било је летовање београдских соколића у Ђеновићу у Боки Которској 1928. године. Соколска штампа опширно је писала о летовању и братској помоћи приликом боравка сокола у Ђеновићу.
Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
