ПЕЧАТ ВРЕМЕНА за 2018. годину-  Печатово годишње признање за стваралаштво – награде Печат времена за науку и друштвену теорију и Печат времена за књижевност – за дела објављена у 2018. добили су: Гојко Ђого за збирку песама Клупко („Православна реч“, Нови Сад), Живадин Јовановић за дело 1244 – кључ мира у Европи (Београдски форум за свет равноправних и СКЗ, Београд) и Владо Стругар за књигу Југословенски 1. децембар 1918. године (Завод за уџбенике, Београд). 

Бисер настаје тако што се зрнце песка зарије у месо шкољке и она га седефом обавија, како би се одбранила од бола. И поезија настаје као бисер, посебна повојница парајезика обавија се око неког унутарњег зрнца које причињава чешће бол него радост.
Сваки човек, а поготово стваралац, у свом бићу носи неки каменчић који му је живот подарио и око кога рука судбине обавија своју пређу. У њој је упредено свеколико наше искуство, сва наша сазнања и осећања, оно што смо или нисмо разумели, у шта смо веровали и сумњали, што смо слутили и сањали, наша свест и подсвест.
Психијатри верују да су снови, ослобођени стега наше воље и разума, довољан доказ да је све што је у то имагинарно клупко замотано, на свој начин, живо и делатно, и да одлеже у нашем поимању света. Стога многи мисле да је свако значајно књижевно и уметничко дело нужно озрачено духом свог времена.
Човек природно покушава да, колико је могуће, своје поступке рационално усклади са реалношћу и осмисли свој живот у постојећим условима. Не разбија одвећ главу оним што не разуме или не може да промени. Тако најчешће мисле и они чија је задаћа да брину о друштвеним и државним интересима. Песник, међутим, реалност прерађују у песничку визију која је увек нереална, надреална или идеална.

Поезија не подражава нити подржава било шта, поготово не оно што именујем као реалност. Уметност је одавно раскрстила са мимезисом. Песник претапа одраз у језички израз. Више верује свом осећању и предосећању него било каквом научном или емпиријско увиду. Штавише, поуздавајући се у профетску моћ језика, речима као удицом забацује у заумни простор, хотећи да разуме и оно што не разуме. Кадшто антиципирајући и време будуће, верују романтичари.
Из те искошене, ишчашене перспективе, поезија, на посебан начин, посведочује и оно што се око нас збива, веродостојније од повести. Песник није свилопреља.
Ко се мири са постојећим, напред се одриче сваког озбиљнијег стваралачког искорака. Само они што су веровали да може бити што бити не може помицали су границе сазнања и умећа, узлетали до стваралачких врхунаца и бивали превратници који су пресудно утицали на развитак цивилизације. И светска и српска историја то уверљиво потврђују.
Без оних што су трагали за немогућим, земља би још увек била плоча или лопта око које се сунце врти, у нашим домовима би уместо сијалице светлеле лојанице, турски паша би столовао на Калемегдану. Сва велика дела су настала у судару са реалношћу.
Ето и зашто, у прилици, подсећам на ово добро знана историјска и поетичка начела.
Наша је реалност: двадесетогодишњи крсташки рат против Срба и Србије, окупација Косова и Метохије, хашка инквизиција, нова школа за преумљење српске „хајдучке“ свести, чију школарину сами плаћамо, нови неолиберални кодекс људских и грађанских права за господаре и слуге, нови катехизис међународног права – једне од највећих лажи нашег доба…
Такву реалност утврђују сила и насиље. А наша историја и поезија казују да Срби силу не воле. Зато ми ни данас ту апсурдну реалност не можемо и не смемо усвојити, ма колико нас плашили црни пророци, туђи и домаћи. Срби су, као и њихови песници, генетски надреалисти. Оно епско, херојско начело да је ,,тирјанству стати ногом за врат (…) људска дужност најсветија“ ни у овом малодушном и бездушном веку ми нисмо заборавили.
Имали смо ми и тежих часова. „Прегаоцу Бог даје махове“, помози Боже и Свети Василије! Поздрављам вас „Печатовим“ поздравом: Догодине у Призрену!

Беседа добитника ПЕЧАТА ВРЕМЕНА за књижевност
Извор: Печат