Постоји мноштво разноликих приступа у изучавању живота и стваралаштва Јована Дучића. То тематско бављење се посебно односи на његову поетску, прозну или дипломатску активност. Међутим, о пишчевим сомборским данима јављају се, углавном, штура сазнања и саопштења. Јер, Дучић, у својим списима не помиње Сомбор, у коме је објавио прве песме и у коме је окончао своје школовање за звање учитеља, у годинама  1891 – 1893.

У том смислу, писац ових редова се ослања на неке личне импресије и сазнања о Дучићевим данима проведеним у Сомбору, користећи се доступним архивским списима и сведочанствима његових савременика.

* * *

По неком недокучивом Божијем промислу, започео сам своју универзитетску каријеру на Учитељском факултету у Сомбору, где сам био изабран у звање доцента на предмету Филозофија са етиком. Ту сам, долазећи на наставу, често гледао према бронзаној, стојећој скулптури свога земљака Јована Дучића, која је откривена испред факултета 1997. године и  представљала је уметнички рад београдске вајарке Даринке Радовановић.  (Реплика ове скулптуре такође постоји у његовом „милом Требињу“). Повремено бих размишљао о песниковом боравку у Раванграду и његовом својеврсном  адаптирању на панонски предео, толико различит  од родног херцеговачког камењара. На памет су ми падале густе магле и ледене зиме сомборске, које су биле у супротности са медитеранском климом и амбијентом његовог завичаја. О разликама у менталитету и темпераменту људи из Сомбора и људи из песниковог родног краја могло би се посебно говорити.

Јован Дучић међу матурантима сомборске Српске препарандије 1893. год. – www.ravnoplov.rs

Јован Дучић је био ђак чувене српске учитељске школе – Препарандије између 1891. и 1893., где је окончао други и трећи (завршни) разред. Дипломски испит положио је са добрим успехом.

Јован Дучић је као дјечак од 12 година почео сарадњу са сомборским “Голубом” – www.ravnoplov.rs

Почетак Дучићевог песничког деловања такође је везан за Сомбор. Своју прву песму „Самохрана мајка“ објавио је као дванаестогодишњак у сомборском омладинском листу Голуб (1886.), у којем ће, током наредних седам година, објавити укупно 22 песме. Вероватно је инспирацију за ову песму имао у личном и породичном животу, јер је његов отац Андрија, који је, иначе, био трговац, погинуо у херцеговачком устанку против Турака 1875. године.

На насловној страни сомборског Голуба објављена му је и песма  „Поздрав Фрушкој Гори“ (1887.), где у једној од строфа каже:

„А од мене из Српскијех краја
Поздрав прими с Херцеговских стијена
Жељан  сам те видјет Фрушка Горо
И бит жеља неће преварена“

Испод напред поменутих песама, као и оних које су касније објављиване, песник се потписивао као Јово А. Дучић.

И песма „Мај“ објављена је на насловној страни Голуба 1891. године.

До завршетка  Учитељске школе имао је укупно 65 објављених песама. Међу њима су биле „Двоје сирочади“, „Два гроба“, „Пролетна зора“, „Пастир“, „На мору“, „Србин“ и многе друге. Све те песме носе у себи почетничку наивност, енергију и наглашено родољубље, са препознатљивим утицајима Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја. Тек касније, он ће изградити  своју познату лепоту форме, да се у томе са њим не може мерити ни један наш песник (Јован Деретић).

Дучић у својим делима не помиње Сомбор. Али, о њему и боравку у овом граду сазнајемо из архивских списа и сведочанстава његових савременика. Тако публициста и Дучићев познаник Милан Јовановић Стоимировић за њега каже да је он ту био пропуштен кроз „пречанско-војвођански филтер“, односно да је Сомбор за њега био „школа пристојности“. Истовремено, ту је ухватио „пелцере“ лепог и културног понашања, где су му на особен начин  отворене очи, па тиме, и   своје личносно обликовање у многоме дугује Препарандији. По њему, он се у Сомбору стилизовао  у нешто друго од онога што је био у Херцеговини.

Ова Стоимировићева запажања делом подсећају на познату Ничеову  спрегу између естетичких принципа диониског и аполонског. Наиме, диониски принцип представља оно што је биолошки јако, импулсивно и страствено, и што апострофира разобручене нагоне и неспутаност живота, док аполонски принцип уноси одређену одмереност, уобличеност, мир и праву меру. То је, у овом случају, однос између онога што је Дучић понео из Херцеговине и онога што му је пружио Сомбор.

Још један занимљив детаљ везује Дучића за његово школовање у граду Сомбору. У споменару Паве Коларов остали су записани следећи стихови  младог песника:

„Кад ме млада нестане у свету
Кад с лире среће задњи јекне звон
Сети се на ме, лепо лане моје
И тихо реци – то је био он“