• Двострука светска и европска шампионка у каратеу,најбоља спортисткиња у РС за 2010, карате мајстор 3. Дан. екслузивно за СХ

Разговарао: Трифко Ћоровић
СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Драгица Драпић Вучуревић (26), рођена Требињка, посветила се каратеу још у прошлом веку. Колико је задужила овај спорт најбоље говори чињеница да је недавно од Карате савеза Републике Српске добила највеће признање које може да добије један спортиста – Златну плакету са златном значком. До сада је освојила 26 светских и европских медаља, двоструки је светски и европски шампион. У својој досадашњој богатој спортској каријери наступала је под три заставе. На помен њеног имена на победничком постољу, вијорили су се барјаци Републике Српске, Босне и Херцеговине и Србије. Поред тога, она је супруга и мајка, планира да докторира на Факултету физичке културе у Београду потпуно уверена да највеће победе у спортској каријери тек треба да оствари.

– Мој тренер Рајко Радуловић рекао би да спорт не бирамо ми, него он нас. Карате је Божјом вољом и на моју срећу, одабрао мене. Као и за претходне спортове које сам тренирала (фудбал и атлетика) и овде сам отишла на први тренинг КК Требиње на наговор другарица 1999.године. Тренер ми је био Радомир Милић у најмлађој групи, присећа се Драгица својих почетака и наставља:

Послије годину дана, 2000. године, на Гран прију Републике Српске у Требињу, освојила сам прве медаље –злато у борбама и сребро у катама. Упорношћу и великим радом за пет година сам прешла пут од најмлађе до најстарије групе гдје ми је тренер био Рајко Радуловић. Већ 2005. окитила сам се првом свјетском медаљом. Бронзом је награђен мој дотадашњи рад.

Планирам да се преселим у Београд, завршим докторат, одаберем амбициознији клуб и наставим са такмичењем. Још нисам досегла свој зенит

Послије освојене свјетске бронзе животни пут је Драгицу одвео на студије у Београд, где је са просеком 9 дипломирала на Факултету за физичку културу. У време студија наступала је за КК Жандармерија. Иако је наставила континуитет успеха на међународној сцени, свесна је да је направила грешку приликом избора тима.

– Жандармерија је мали клуб, па иако сам се добро борила и тренирала, клуб није имао велики ауторитет, па су судије на домаћим такмичењима често доносиле одлуке које нису ишле мени у прилог. Ипак, на међународној сцени сам напредовала. Први пут сам 2008 послата европска првакиња, а 2009 сам освојила светску сребрну медаљу, да би 2010. освојила и свјетску и европску титулу.

Драгица је вредно третирала и за време трудноће, а озбиљним тренинзима се вратила већ након 37. дана од порођаја и са успехом наставила каријеру. И већ на првом наредном такмичењу, свјетском схотокан у Новом Саду освојила је сребро. Свакодневно тренира два сата, а када има термина у хали тренира двапут по 90 минута, Тако да није тешко израчунати да је иза ње више од 10.000 сати тренинга. Поред тренинга посебну пажњу је дала исхрани.

– На Факултету спорта и физичког васпитања доста сам научила о правилној исхрани спортиста. Мој јеловник се своди на воће, поврће, кувана јела, млијечне производе и тјестенине. Дакле, без алкохола, кафе, газираних пица и пржених јела и то би била препорука за све који воде рачуна о свом здрављу.

Круну досадашње каријере обележила је 2010. Где је поред златних медаља понела и ласкаву титулу најбоље спортисткиње РС.

– То признање које ми је уручио Дејан Бодирога ме је учинило срећном. На тај начин скреће се пажња најмлађима ка правим вредностима. И порука да узоре траже међу спортистима, а не међу уличарима. Те године, Требиње није ни бирало спортисту године, али град ми је указивао пажњу пријемима и поклонима. Искрено, за мене је вриједније признање од колега који су у спорту и искрено поштују рад и постигнуте резултате, него материјалне награде од стране људи који нису били неки спортисти.

За мене је вриједније признање од колега који су у спорту и искрено поштују рад и постигнуте резултате, него материјалне награде од стране људи који нису били спортисти.

Драгица каже да су је политичари увијек радо призивали у своје друштво, нароћито послије великих такмичења.

– Више пута сам имала прилику да се нађем у политици, али хвала Богу да сам чврста у својим зељама! Мислим да је најефикасније се усмјерити на ону област у којој си најуспјешнији, а за мене је то, без сумње, карате.

Моге њене колегинице после удаје и рођења детета завршавају каријеру, али Драгица има друге планове.

– Моја породица се радује међусобним успјесима, па је напредак неминован. Планирам да се у блиској будућности преселим у Београд, завршим докторат, одаберем овај пут амбициознији клуб и наставим са такмичењем. Мислим да још нисам досегла свој зенит. По завршетку спортске каријере свакако желим да останем у каратеу и да радим са дјецом.
У Херцеговини је све мање становника, па самим тим И потенцијала, али Драгица не брине за будућност свог спорта.

– У мом садашњем Карате клубу Леотар плус има пуно талентоване дјеце и увјерена сам да ће , буду ли наставили вриједно да раде, бити бољих од мене.