•  Млин се покреће снагом воде. Ради на принципу што вода удара у дрвени точак (витло) с перима (перајима), и он се тада покреће. Механизам воденице покретала је вода која је имала одређени висински пад из јаже (канала). Воденице су се градиле од камена на рекама или потоцима.

Млин  Богдана Марковића на Раићком потоку (фото. Зоран Марковић)

Дрвени точак (витло) на које пада вода,  повезан је са воденичним каменом кога  окреће.  Жито (или кукуруз) се ставља у кош. На камену је чекетало које скакуће по камену и потреса кутлачу на кошу, из које излази жито у центар камена које камен, окрећући се, меље.

Воденички камен има два дела, горњи и доњи камен, између којих се жито меље.

Воденични камен – Инфо Херцеговина

Мајстор је морао имати посебну вештину за прављене воденичког камена, мајстворство да се извуче из стене из једног комада у облику круга. У нашим крајевима се више не прави. Тешко да би данашњи мајстор знао да направи воденични камен.

У нека времена живот без њих био је незамислив. Некада је свако село у Херцеговини ималоимало свој млин – воденицу и свог млинара-воденичара. Модерни начин живота их је истиснуо. Ако се и нађу, оне су само део историјско-етнолошке баштине.

Млин  је био својина целог села, као и породичне задруге. Ретко је једна фамилија имала свој млин. У Херцеговини  је заступљен тип млина-воднице поточаре. Она је од настанка  сачувала исти механизам  рада и изгледа. Млини – Воденице у Херцеговини  су грађене од камена, а покриване су дрвеном грађом-шиндром  или каменим плочама.  Посебна просторија унутар млина била је за млинара (воденичара),  у којој се налазио кревет, фуруна за грејање (огњиште), жишка , а у новије време и фењер за осветљавање  млина и простора  око млина  када млинар обиђе млин пред спавање.

Млинар – воденичар је водио бригу о исправности млина- воденице, о реду млевења, вршио поправке, примао жито, издавао брашно и узимао ујам. У народном веровању,  млин-воденица је место где се окупљају надприродна бића: вампир, ђаво, што је била тема многих народних прича, песама, бајки и филмова…  Бројне су  народне изреке за млин-воденицу: меље као Пашића млин, тера воду на своју воденицу,тежак као воденични камен, прогутао чекетало, смеје се као луд на брашно, чекеће к’о да га је отац направио у млину-воденици. У селу Наданићима су била  млинови: Вуцин, Пашића, Марковића, Лисова, Божовића, Ковачевића и Ђорђин.

Долазе јесењи дани. Жита зрела и стасала за жетву. Косе се ручно косом или српом (тада има моба која је била од девојака и момака) и довози  се на саоницама које вуку волови на гувно где ће се вршити жито. Гувно се претходно очисти,полије водом и поравна. Пречник гувна је био до десет метара. Нека гувна су била поплочана каменом, да би се зими могло вршит жито.

На средини гувна постави се стожина (дрвени колац који се добро стави у земљу) око које се коњи крећу у круг, чак у једном кружном правцу, све док се уже не привије до стожине. На крају ужета веже се кучара ,која је од дрвета и ставља се коњима за уже које се налази око врата. Онда онај који гони коње у гувну, на гласну команду опет, и опет, коњи се окрену у другом правцу и наставе кретање. Коњи  се крећу касом. Тако читав дан. Имају одмор кад домаћин треба да претрсе сламу и окрене је. Тако се радило најмање три  пута.

Извор: Стара Херцеговина

Кад се оврше, скине се слама и почне скупљати жито на једно место на хрпу (гомилу). Скупљање се врши помоћу дренове, удиковине метле или дрвеном лопатом. Кад се скупи, домаћин узме дрвену лопату и почне бацати увис, да ветар одвоји жито од пјеве и кукоља. Понекад се користило и решето. Очишћено зрно се осуши и стави у вунене ткане  вреће или амбаркоји је од дрвета. Дошло време да се гони у млин, да се зрно самеље. Обично је на сваком потоку био по један млин, који би радио кад не би пресушили. Једне године сви потоци у околини пресушили. Почели комшије да питају где ради млин, јер треба брашна за хлеб. Сазнају да млин ради у Придворици, далеко од села Наданића, али шта ће, мора се. Поранили домаћини са коњима да стигну навече у млин и да заузму ред. Газда млина их дочекао и имали су срећу да одма успу жито  у амбар. Жито у зрну мерило се кантаром. Ујам или ушур узиман је у процентима и износио је 10 посто од донете количине жита.  Млин ради, испада ситно бражно. Негде усред ноћи, заспе газда. Млин самеље жито, домаћини успу брашно у вреће, натовари на коње и не остави ујам. У једном моменту газда чује необичан звук камена – чекетала . Онако у бунили каже “ Жгарни, жгарни Шолаха, да празан млин не талаха…“  Газда устане и види да нема ни домаћина ни ујма. И данас се кроз шалу спомиње: „ Жгарни Шолаха да празан млин не талаха…“ Сада је  на питање где мељеш, одговор  код Жике, продавца.

Вуца В. Петар