• За Диану Будисављевић, рођену Аустријанку, која је из крвавих усташких логора избавила око 12.000 беспомоћне деце – углавном српске, са Кордуна, Козаре, из хрватских и босанских села – до скоро није знао готово нико, сем историчара.

Седамдесет година навршиће се 22. априла од пробоја заробљеника и ослобођења Јасеновца; седамдесет година, а да се жртве нису ни побројале, да се са њима цењкало. Седамдесет година било је потребно да сазнамо макар део животописа можда и највеће српске доброчинитељке свих времена, Диане Будисављевић.

Седамдесет година, и нешто више, прошло је од 12. јула, године престрашне, 1942, када једна жена, у друштву медицинских сестара али са осећајем да је сама на читавом свету, стиснутих зуба и с презиром у водњикавим, некада тако топлим очима којима посматра усташе, ретке седе косе под белом капом, стоји пред улазном капијом Јасеновца. Причу о Диани Будисављевић пре неколико година открио, а данас за Недељник ексклузивно сабрао Марко Прелевић.

Била је то хуманитарна акција од које би застао дах целокупном човечанству, само да је човечанство довољно знало за њу. Онда би знало и да је већа од Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата. И од Ирене Сендлер, спаситељке 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, која је две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир. Али, за Диану Будисављевић, рођену Аустријанку која је из крвавих усташких логора, пре свега Јасеновца, током НДХ избавила око 12.000 беспомоћне деце – углавном српске, са Кордуна, Козаре, из хрватских и босанских села – доскоро није знао готово нико, сем историчара, појединих преживелих логораша и тек ретких потомака.
За свако дете водила је посебан картон, читава њена картотека била је педантно сређена, до најситнијих детаља, како би деца после рата била враћена родитељима.
Често је пред Диану стављан избор: сву децу није могла да спаси. Једном је, тако, морала да малишане поставља на ноге – оно које не би могло да устане, није смело на пут. Од осталих су се мајке једва растајале… Диана овако описује друго путовање у Стару Градишку, 13. јула 1942:
– Децу коју смо пописали усташе су одводиле на први спрат. Одмах су их одвајали од мајки. Колико је било храбрости у тим женама. Неки малишани нису хтели да се одвајају од мајки и сада су очајне мајке говориле својим најдражима: ‘Биће ти лепо, немој се бојати, ускоро ћу доћи по тебе’. И увек тихо питање, упућено нама: хоће ли икада више видети своју децу. Стално смо понављали да ће деца доћи у домове, да им нећемо учинити ништа нажао, да ћемо се за њих бринути док се не врати из Немачке. И после уписа у листу, последњи пољубац, последњи загрљај, често само на брзину, јер су бездашне усташе насилно раздвајале мајке од деце.
Била сам сама са 62 деце, која су лежала на поду, у вагону за стоку, без икакве хране и пића. Пут је био ужасан. Целу ноћ се чуло стењање и кукање. Пут до Загреба чинио се бесконачним. Деца су тражила храну. Све што сам могла да учиним било је да их тешим да ћемо се за њих бринути, да ће њихове мајке доћи. Тражили су их – мајке, очеве, баке, деке. Једно јадно мало детешце стално је молило: ‘Дедо, покриј ме, хладно ми је.’
Подршка је стизала од понеких Немаца – који су и сами били згрожени зверствима у Јасеновцу – али проблеми су се гомилали. Посебно при сусрету са Алојзијем Степинцем, који је још 3. децембра 1941. одбио да помогне српској деци, под изговором да нема никаквог утицаја на власти НДХ.
Пола године касније, Диана ће поново покушати да умилостиви Степинца, знајући да ће се његова реч слушати. “Надбискуп је врло суздржан. Не жели да се заинтересује. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана једне Јеврејке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану, а сад је упркос томе намеравају из стана избацити. Кажем да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану”.
Озна јој је одмах после рата конфисковала картотеку, а њено је дело скрајнуто. Јер, ако је она успела да из логора извуче 12.000 деце, колико их је остало заувек у Јасеновцу?
Био је 10. јул, године најгоре, 1942, свега неколико дана после слома партизанских одреда на Козари, слома који ће представљати стартни сигнал за можда највећи систематски злочин над цивилним становништвом на Балкану током Другог светског рата. Концентрациони логор Јасеновац и дотад је радио као фабрика смрти, готово непрестано, али ће тек падом Козаре достићи свој пун, црни, нељудски капацитет.

Почетком јула усташе, домобрани и Немци су систематски чешљали Поткозарје, неке су житеље убијали одмах, већину су ипак слале у логоре. Њих стотине, хиљаде, десетине хиљада… Сабери, одвоји, убиј, доведи још, сабери, одвоји, убиј, доведи… И тако све до априла 1945.
Сада је био 10. јул, године ужасне, 1942, када се на капији логора Стара Градишка, једног од пет подлогора Јасеновца, тамо где су злочинци Никола Гагро и Анте Врбан надгледали убијање деце Циклоном Б, деце недужне, крупнооке, козарске, када се на тој капији појавила мршава жена, главе покривене белом медицинском капом са великим црвеним крстом на грудима, водећи под руку неколико болничарки.
На фотографијама насталим десет, петнаест, двадесет година пре тога, жена је насмејана, има мило лице и очи које се радују животу; има један снимак са мора на којем је са ћеркама и са супругом, на Рабу, 1935. године, широко се осмехује у летњој хаљини, њен супруг је у оделу, тај угледни професор није се ни на мору умео опустити, и жена му је често пребацивала, кроз осмех, понекад на немачком језику, њеном матерњем.
Сада, на улазу у Јасеновац, док јој усташе гледају документа и нервозно преврћу папире на којима је потпис капетана немачке војске Алберта фон Коцијана и невољни потпис Андрије Артуковића, нема смеха у њеним очима. Оно мило округло лице из безбрижних година добило је грубе црте, као кад каменом ударите споменик на којем остане ожиљак, упоран и неизбрисив, коса јој је ретка, слаба, прошарана седим власима, усне које су некада на немачком певале успаванке деци су стиснуте, без крви, да изразе презир коју осећа према овим људима.
Не, нису то људи, у ствари, ни Менсцхен, ни Леуте, ни Персонен, ма какви, свако од њих је Монструм, свако од њих запослен у творници смрти, у тој фабрици Унгехеуерлицхкеит-а, свако од њих је ту само са једним задатком: да убије што више мушкараца, жена, деце.

Децу им Диана – јер то је њено име, рођена је као Диана Обексер у Инсбруку, у Аустрији, тамо ће упознати загребачког Србина из угледне породице, Јулија Будисављевића, будућег професора Медицинског факултета, родиће се љубав као из романа које је Диана читала као девојчица, пристаће, јер је то баш таква љубав, да оде 1919. године у непознату земљу, у неки Загреб, у неку Краљевину Југославију – неће опростити.
Тог 10. јула Диана Будисављевић, највећа непозната хероина Другог светског рата, дошла је у Јасеновац и Стару Градишку да спаси што више малишана, да их отме испред усташког ножа, да им подари слободу, какву-такву, да убеди њихове мајке да деци нема живота у логору.
Оне снажније жене биће послате у Немачку, у тамошње логоре, на принудни рад, оне слабије биће убијене у најстрашнијим мукама, баш као и њихова чеда. А Диана је нудила спас: испред закрвављених очију усташких манијака требало је отргнути децу, довести их у Загреб, опоравити, па потом их удомити у хрватске породице, како би малишани преживели рат…
Била је то хуманитарна акција од које би застао дах целокупном човечанству, само да је човечанство довољно знало за њу. Онда би знало и да је већа од Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата. И од Ирене Сендлер, спаситељке 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, која је две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир.
Али, за Диану Будисављевић, рођену Аустријанку која је из крвавих усташких логора, пре свега Јасеновца, током НДХ избавила око 12.000 беспомоћне деце – углавном српске, са Кордуна, Козаре, из хрватских и босанских села – доскоро није знао готово нико, сем историчара, појединих преживелих логораша и тек ретких потомака. А акција коју је организовала Диана Будисављевић, била је по свом обиму, броју учесника и броју спасене деце једна од најсложенијих и без сумње најхуманија акција такве врсте током рата, како на подручју НДХ, тако и у читавој окупираној Европи.
Подухват је, у грубим цртама, изгледао овако: Диана је са екипом сарадника, који су пре свих чинили сестра Црвеног крста Хрватске Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић и Камило Бреслер, од немачких власти добијала аусвајз да иде у Јасеновац и друге мање логоре раштркане око тог комплекса смрти – Јастребарско, Лобор-град, Млаку, Горњу Ријеку – и да одатле одводи децу, уз пристанак мајки. Малишане, од одојчади до већ тинејџера, смештала би у неколико прихватних домова у Загребу, а онда би уз помоћ Каритаса, али и огласа у новинама, тражила угледне породице које ће им сачувати животе. За свако дете водила је посебан картон, читава њена картотека била је педантно сређена, до најситнијих детаља, како би деца после рата била враћена родитељима.
Подухват је почео готово случајно, већ почетком рата, о чему читамо у “Дневнику Диане Будисављевић”, који је педантно и уредно водила читавог рата, на немачком језику, од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945, све до ослобођења. Па чак ни тај дневник, који представља непроцењив историјски извор, није причу о овој изузетној жени проширио даље од уских стручних кругова, све до пре неку годину.

Не само зато што теме Другог светског рата нису више у жижи интересовања – па и Јасеновца, тог највећег стратишта нашег народа, сетимо се само о годишњицама, и то углавном ако су округле – већ и зато што је штампан у свега седам стотина примерака, пре десетак година. У Београду је постојала само једна копија…
– Моја шогорица, гђа Мира Кушевић сазнала је да постоји велики концентрацијски логор у којем се осим Жидовки налазе и православке с децом. Одлучиле смо се о томе поближе информирати у Жидовској опћини… У то вријеме смо само намјеравале мјесечно давати новчане прилоге. Увијек се нашао нетко да помогне Жидовкама и комунисткињама, док се за православне није нитко бринуо.”
Тек када је спознала размере злочина над српским становништвом, Диана је схватила да обична помоћ, попут новца, прикупљања чарапа и џемпера, неће бити довољна. Играла је на оштрици ножа тањег од жилета: као Аустријанку, Немци су је поштовали и уважавали, али као супругу Србина, усташе су желеле да јој стану на крај. Па ипак, ни Артуковић није смео да противречи Немцима, и у једном ће разговору са Дианом, на њено питање да ли јој је дозвољено да помаже српској деци, само гласно отћутати. Њој је то било довољно.
Сваки одлазак у логор, сваки сусрет са Артуковићем, Кватерником или Лубурићем, сваки телефонски разговор у којем се причало о помоћи малим логорашима, представљао је опасност за Аустријанку и њене сараднике. Толику да је чак 11 учесника Дианине акције спасавања српске деце, своју племенитост платило – животом.
Радили су мимо усташких власти, на неодобравање Немаца, под сталним страхом од Гестапоа, домобрана, прекидани претресима кућа и станова, одузимањем млека и витамина стиглих из иностранства, пелена и чарапа које су жене даноноћно шиле. Диана Будисављевић није презала ни од чега. О томе ће написати:
– Позивала сам се на усмено одобрење министра Артуковића и одобрење др Кинела, која, међутим, нису постојала у писменом облику. Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних.”
Непоколебљива Диана је на своју руку улазила у логоре – чак и у оне из којих се никада није излазило. Диана ће тако током 1942. проћи кроз логоре Млака, Јасеновац, кроз Стару Градишку, Сисак, Горњу Ријеку, Лобор-град. У сваком је преговарала са мајкама да јој дају децу, не би ли макар њих спасли.
И ево нас опет у том 10. јулу 1942, њена прва посета комплексу Јасеновца, њено прво суочавање са женама, мајкама, са уплаканом децом…
– Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена деца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол…
Пре подне је дошао и Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Казао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет претио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора. Његова мајка је своју децу такође морала одгајати у најтежим околностима, у највећој беди, итд. Онда нам је опет претио. Има могућности сакрити нас тако да нас нико не може наћи. Може нас тражити и за нас питати ко год жели. Шта министри одлуче, то се њега уопште не тиче.

Побринуће се да и министри дођу у логор. И кад их буде тамо имао, онда ће само он одлучивати шта ће се десити. У логору једино он има власт”, писала је Диана Будисављевић. Тог дана ипак је успела да изведе неколико десетина деце из логора.
– Жене које већ три дана нису ни за себе ни за своју децу добиле храну, које су оно мало што су имале од куће већ потрошиле, које су за храњење својих плачућих најдражих имале само своје сузе и свој очај, сада су гледале те мале изгладнеле лешеве. И још један носач мртвих, и још један; њих седам један за другим. И сад више нису могле издржати. И ако властито срце искрвари – спасти, спасти најдраже. Дошле су до столова где су писане листе, гурале су се и молиле: ‘Узмите, узмите, не можемо их хранити, не можемо дозволити да умру од глади’.”
Често је пред Диану стављан избор: сву децу није могла да спаси. Једном је, тако, морала да малишане поставља на ноге – оно које не би могло да устане, није смело на пут. Од осталих су се мајке једва растајале… Диана овако описује друго путовање у Стару Градишку, 13. јула 1942:
– Децу коју смо пописали усташе су одводиле на први спрат. Одмах су их одвајали од мајки. Колико је било храбрости у тим женама. Неки малишани нису хтели да се одвајају од мајки и сада су очајне мајке говориле својим најдражима: ‘Биће ти лепо, немој се бојати, ускоро ћу доћи по тебе’. И увек тихо питање, упућено нама: хоће ли икада више видети своју децу. Стално смо понављали да ће деца доћи у домове, да им нећемо учинити ништа нажао, да ћемо се за њих бринути док се не врати из Немачке. И после уписа у листу, последњи пољубац, последњи загрљај, често само на брзину, јер су бездашне усташе насилно раздвајале мајке од деце.
Послеподне је било снимање за неки пропагандни филм. Малим дечацима су обукли усташке униформе израђене од врло лоше папирнате тканине. У тим униформама смо их и ми повели, уколико нису имали ништа друго за обући. Одведени су у мали ограђени парк, којим је иначе смео располагати само командант.
Деца су постављена као да им се дели храна. Доведена су и деца с ливаде која су већ три дана гладовала, која су вапила за храном. Дуго су стајала на жарком сунцу, а онда је било само снимање; храну нису добили.”
Диана је истрпела и то понашање усташа; било је важно само докопати се Загреба, оставити за собом жице, гасне коморе, спасити децу на сваки могући начин. Путовало се возом, дуго, предуго…
– Била сам сама са 62 деце, која су лежала на поду, у вагону за стоку, без икакве хране и пића. Пут је био ужасан. Целу ноћ се чуло стењање и кукање. Пут до Загреба чинио се бесконачним. Деца су тражила храну. Све што сам могла да учиним било је да их тешим да ћемо се за њих бринути, да ће њихове мајке доћи. Тражили су их – мајке, очеве, баке, деке. Једно јадно мало детешце стално је молило: ‘Дедо, покриј ме, хладно ми је.’ Током вожње нисам могла да се померим, како не бих некога нагазила. Већа су деца стално седела на ноћним посудама, мала су се прљала. Под је био пун блата и дечјих глиста.”
– Прошла сам кроз читав логор и говорила женама да ћу преузети децу. Било је много тешко болесних жена и деце. Лежали су на земљи. Желе да ми предају много деце која су тешко болесна, чудновато плава у лицу. Кажем да не смем да доведем тешко болесну децу. Знам да у Загребу нема могућности за смештај. Не можемо да их сместимо у установе са здравом децом, јер ће нам сва умрети. Било је страшно што нисам мајкама, у њиховом очају, могла помоћи.

Пожуривала сам полазак, знајући да ме нестрпљиво очекују. Напунили смо 15 кола с децом и послали их на колодвор. Као и претходног дана, упозоравам веће дечаке да се приликом вожње кроз логор сагну и буду потпуно тихи. Јако се бојим да ће ми опет дечаке задржати, ако буду сматрали да су старији од 14 година.
Био је то напоран дан, пун стравичних утисака, јада и очаја, утисака који су ме дуго прогонили и те жалосне спознаје су вероватно биле узрок мом дуготрајном поболевању. Полазимо око 23 часа, с 1.200 деце. Имала сам дојенчад коју сам опет пажљиво покрила белим омотним папиром, јер ноћ је била хладна.”
Транспорт је трајао чак 36 сати, колико је требало да се превали пут од Окучана до Загреба. Јана Кох, књижевница и активисткиња Црвеног крста и професор Камило Бреслер, успркос забрани, већ су из овога првог транспорта крадомице узели по једно дете, а то су касније учинили и многи други Загрепчани.
Спасену децу Диана и сарадници смештали су на неколико локација у Загребу. Онда су покушавали да их удоме у породице, али да сачувају њихов идентитет. И да унесу бар мало радости у мале животе:
– Добила сам за нову 1943. годину две трајне кобасице. Одлазим у Стакленик. Најпре сам намеравала да их дам само болесној деци. Остала деца су због тога несрећна, па ме жена која их чува моли да режем мале комадиће, али да сваком детету нешто дам. Уз доста муке, успела сам сваком од преко стотину деце дати мали комадић. Тамо је била и једна мајка, с једномесечним дететом, друга с бебом од 14 дана. У Стакленику је било хладно и дувала је промаја.”
Подршка је стизала од понеких Немаца – који су и сами били згрожени зверствима у Јасеновцу – али проблеми су се гомилали. Посебно при сусрету са Алојзијем Степинцем, који је још 3. децембра 1941. одбио да помогне српској деци, под изговором да нема никаквог утицаја на власти НДХ.
– Мој први пријем код надбискупа др. Степинца И тамо је резултат разговора био потпуно негативан. Надбискуп ми је рекао да нема никаквог утицаја на владу, тамо ништа не може исходити. Спреман је заузети се за ствар, али унапред зна да не може ништа постићи”, пише Диана Будисављевић у свом дневнику.
Пола године касније, Диана ће поново покушати да умилостиви Степинца, знајући да ће се његова реч слушати.
– Одлазим надбискуповом секретару. Одмах ми је испословао аудијенцију. Надбискуп је врло суздржан. Не жели да се заинтересује. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана једне Јеврејке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану, а сад је упркос томе намеравају из стана избацити. Кажем да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану. Онда је почео критиковати Немце, нацизам, Хитлера, да су они свему криви. Кажем му да се немачки бискупи јако заузимају за своје вернике и супротстављају Хитлеру. Многи од овде прогоњених су прешли на католичку веру и његова је дужност заузети се за њих. Од велике је важности за Цркву да људи знају како се у времену њихове највеће невоље за њих бринула. На крају обећава да ће се заузети. Будући да у то много не верујем, називам послеподне каноника и молим за пријем. Молим да са своје стране утиче на надбискупа. Молим да се каноници састану и да се сви заједно заузму за прогоњене с Кордуна.”

Непроспаване ноћи, готово опсесивна брига за српском децом у логорима и ван њих, узели су данак у Дианином здрављу. За свега неколико месеци, смршала је 16 килограма. У септембру 1942, записаће ово:
– Након побољевања, започетог одласцима у логоре, патила сам од стомачних проблема које нисам могла да спречим никаквим лековима. Сви прегледи на клиници, све терапије су биле безуспешне. Коначно се закључило да су моје тегобе изазване психичким проблемима. Отпало ми је више од пола косе.
Диани су још током рата стизала писма, чак и из иностранства: људи са присилног рада питали су је шта је са њиховом децом. Она је те дописе прослеђивала Министарству удружбе и Црвеном крсту. Упозоравала је људе да не долазе, већ да шаљу писма, јер је постојала опасност да их одведу у усташки логор смрти, уместо у немачки радни логор. Нека од тих писама – и то она када је чак и Диана била немоћна – остала су код ње.
Тек негде 2010. године, након фељтона у Новостима, о Диани и њеном подухвату почело се више, слободније причати. Тада је макар један део српске и балканске јавности сазнао за њен најплеменитији чин, од тада је добила улицу у Београду, споменик и улицу у Козарској Дубици. Претпрошле године, њен праунук Леонардо Рашица, рођен у Бразилу, допутовао је у Београд и од патријарха српског Иринеја добио Орден царице Милице за своју прабаку. Сем ордена Српске православне цркве, Србија је Диани Будисављевић одала признање и Златном медаљом за храброст “Милош Обилић”, коју је Рашици уручио председник Србије Томислав Николић.
Мало? А шта не би било мало за жену чије је невероватно хумано дело пуних пола века прекривала патина заборава? Не помиње је ниједан уџбеник историје. О акцији спасавања деце из усташких логора деца не уче у школама, ни студенти на факултетима. Подвиг ове храбре жене – немерљив, по храбрости, по значају, по хуманости, са било чим што се десило током Другог светског рата – познат је само малобројним хроничарима страдања српског, јеврејског и ромског народа.
Није то, заиста, ништа ново ни зачуђујуће. Ма дајте, чудно би било да је икако другачије – да Срби, ето, памте своје доброчинитеље, да им се одужују како треба, да их се сећају и да их славе.
За нешто од тога крива је сама: никада после рата није причала о својој акцији, чак и Леонардо Рашица каже да се о томе врло мало у фамилији. Негде педесетих година, са супругом и породицом вратила се у свој Инсбрук, тамо је и преминула, одневши тајну са собом у гроб, и да није било прашњавих дневничких записа које је прикупила њена унука Силвија Сабо, а потом и објавила, свет можда и не би сазнао за ову хероину.
Чему тајновитост? Сем скромности, она је била и последица онога што се дешавало непосредно после рата, када је дошло ослобођење. Једног дана на њена врата закуцали су људи из Озне, и наредили јој да им преда сав материјал који има. Све картотеке, све о удомљеној деци, и пет пуних албума са фотографијама малишана, које би родитељи на основу тога могли да препознају. Све то био је резултат делања нових власти: инсистирало се на томе да је Комунистичка партија Југославије била једини борац за унесрећене и поробљене, а у ту њихову “шему” није се уклапала независна акција једне буржујке, Аустријанке, која је припадала загребачкој друштвеној елити и уз то сарађивала чак и са Немцима да би спасавала децу. Сумњив је био и њен муж: како је, као Србин могао да преживи у Загребу?

О том злочину над њеном картотеком, Диана пише ово:
– Предајем картотеку, бележнице за налажење непознате деце, регистар за фотографије и бележницу пописом посебних ознака за децу. Зовем гђицу Когој и предлажем г. Мадјеру да им она у Министарству помаже тако дуго док се нетко не увежба у раду с картотеком. Осим абецедног распореда имали смо још и посебан распоред, како бисмо по могућности покушали идентификовати што је могуће већи број непознате деце (…) Желели смо што је могуће више мале деце вратити њиховим родитељима. И била је то сада велика бол, моја и гђе Ђакуле, да нам се тако нагло наш рад на нашој картотеци одузео. Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју децу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Немачкој, а сада неће наћи своје најдраже.
Диана је после рата желела да настави свој хуманитарни рад, али јој није било дозвољено. Њено дело је скрајнуто, њен је стан претресан, прислушкивани су јој разговори, искључиван телефон. Шиканирали су је и током рата и после ослобођења, није ваљала ни усташама ни комунистима.
– Улога Камила Бреслера и неких других људи, која јесте била значајна, истакнута је касније у први план, јер су били повезани са КПЈ”, рећи ће историчар Милан Кољанин са Института за савремену историју.
Због свега овога, Озна јој је одмах после рата конфисковала картотеку, а њено је дело скрајнуто. Јер, ако је она успела да из логора извуче 12.000 деце, колико их је остало заувек у Јасеновцу? Колико родитеља, колико рана, колико непребола и унесрећених породица?
Баш због таквог поступања, многа деца Козаре – о чему је све написао Драгоје Лукић – никада нису сазнала да су у ствари Срби, усвојени у хрватске породице. Попут велике глумице Божидарке Фрајт, рецимо. Ако су њихови родитељи и преживели заробљеништво, није више постојала картотека ни фотографије које би посведочиле о томе. Неки, ипак, јесу – својевремено је писац ових редова разговарао са неколико преживелих логораша који су је се живо сећали, попут Бригите Кнежевић, председнице Удружења логораша НДХ и њихових потомака. Она је и сама била једно од “Дианине деце”.
– Рођена сам у селу Међувође, код Козарске Дубице, 1940. године. Када је била офанзива на Козару, сви моји су сатерани у логоре. На путу до тамо, убили су ми деду: изашао је из вагона, тражио да нахране децу, а онда су му брутално пуцали у главу. Одвојили су ме и од мајке и одвели у Стару Градишку. Из злогласног логора ускоро ме спасла Диана Будисављевић. Када су вагони пуни деце пристигли, сестре Црвеног крста одвеле су ме у Завод за глувонеме, где је већ тада било на десетине малишана – присећала се Бригита Кнежевић.
Није се беба предуго задржала у Заводу за глувонеме. На срећу, јер услови нису били превише добри: по петоро деце лежало је у једном кревету, гола и боса, владале су заразне болести, није било хране, витамина ни млека. И то је, ипак, било боље од логора…
– Нашли су ми фамилију на Козари, моје три сестре и брата. Тада сам сазнала да сам се презивала Бундало. Отац и три стрица стрељани су на Старом сајмишту. Ни мајку Милицу никада нисам упознала. Умрла је 1964. Никада се није помирила с тим да нисам жива. Сестре су ми много причале о томе како је било када су ме одвајали од ње… Али, ето, судбина је хтела да мајка за мене остане имагинарна личност. Знате, ја сам имала срећу да сазнам ко сам. Многи малишани које је Диана Будисављевић спасла никада нису сазнали да су рођени у српским породицама. Има их, сигурно, и у Загребу…

Седамдесет година навршиће се овог 22. априла од пробоја заробљеника и ослобођења Јасеновца; седамдесет година а да се жртве нису ни побројале, да се са њима цењкало – од Лера, преко Голдштајна, од Дедијера до Јад Вашема – и тако су изнова и изнова убијане.
Седамдесет година било је потребно да сазнамо макар део животописа можда и највеће српске доброчинитељке свих времена.
Седамдесет година, и нешто више, прошло је од 12. јула, године престрашне, 1942, када једна жена, у друштву медицинских сестара али са осећајем да је сама на читавом свету, стиснутих зуба и с презиром у водњикавим, некада тако топлим очима којима посматра усташе, ретке седе косе под белом капом, стоји пред улазном капијом Јасеновца.
Не, нису то људи, у ствари, ни Менсцхен, ни Леуте, ни Персонен, ма какви, свако од њих је Монструм, свако од њих запослен у творници смрти, у тој фабрици Унгехеуерлицхкеит-а, свако од њих је ту само са једним задатком: да убије што више мушкараца, жена, деце
Извор:Недељник/Марко Прелевић