ВОЈВОДИНИ ЗА ВЕЛИКИ ВЕК: Сигурна кућа за хиљаде српске деце

ВОЈВОДИНИ ЗА ВЕЛИКИ ВЕК: Сигурна кућа за хиљаде српске деце

  • Пишем за све вас који волите моју песму о Војводини…

ЂУРЂЕВО: Фотографија из прве половине прошлог века

У незахвалном времену, супротно свом суштинском, племенитом осећању „патриотизам је постао ружна реч“ – како је недавно са жаљењем приметио Слободан Рељић. Осим тога, није редак случај да љубав према Војводини, скоро обавезно, искључује љубав према Србији. Нажалост, и обрнуто. Могло би се нашироко говорити о разлозима те разорне појаве, чиме се не бих бавила, склона да игноришем оне первертиране, попут голе борбе за власт, а прихватајући као једини разлог – страх. Иако је страх постао наш доминантни животни сапутник, ја му у овом случају не бих могла наћи ниједан рационалан основ. Напротив. Како обично бива, основа страха је у непознавању стварности. У случају нашег народа добрим делом је рођен у вишедеценијском (можемо говорити и вековном) тенденциозном забораву. Против тога се борим и овом причом.

У години која је претходила обележавању века од присаједињења Војводине Србији, имала сам част да сарађујем на књизи о постојбини мог оца, дакле мојој. Том приликом, пратећи судбине саплеменика и братственика, освежила сам чињеницу да је мој покојни ђед Јанко Ђого, крајем Првог светског рата из Херцеговине послат у Бачку, са својим старијим братом Луком (касније се настанио у Београд и био део предратне ситне буржоазије) и рођаком Ћетком (преименованим у Цветко, који је остао у Бачкој и стекао солидно пољопривредно имање). Послати су да би избегли судбину 100.000 деце са подручја велике и богате Аустроугарске, која су ратне године платила животом. Незапамћена суша, одсуство мушког становништва из породичног живота и прописана реквизиција намирница окупаторске царевине чак и у тим, од природе оскудним крајевима, довели су до незапамћене глади и узимали најневиније жртве. ВОЈВОДИНА ЈЕ ТАДА СПАСИЛА 10.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ!!!

У свему томе, чудна је судбина моја породице. И поред доброчинства и хуманости домаћина, мој ђед је неутешно патио за својим братом близанцем Марком од кога је био сурово раздвојен. Без престанка је плакао и одбијао храну, мислећи на неправедну повластицу у односу на оног који је био други део његовог бића, брата Марка. Морали су га вратити у родно љубињско село Убоско, у Херцеговину. По повратку, ђед доживљава следећи шок, Марко убрзо умире. Читавог живота ђед је носио у себи тугу за њим. Кад би нас баба „преcлишавала“ породично стабло (што је код Херцеговаца „обавезна лектира“), ђед би се увек убацивао да нагласи Марково постојање и сетно додавао „умро је као дијете.“

Један од најлепших стећака који се налази у љубињском селу Убоску у Херцеговини

Не знам колико је идеја о Војводини као спасу била присутна у њему док је стасавао суочен са многим недаћама. Своју породицу засновао је 1934. године, женидбом са Петром Жарковић из свог села. О томе је баба говорила уз неизоставну историјску одредницу: да се удала кад је убијен краљ Александар. Уследиле су тешке године, заиста нарочито тешке у Херцеговини. Нови рат, страдања најближих у јамама, рађање у збеговима и прехрањивање деце љутим казалацем, опет страх као најоданији сапутник и живот као врховна вредност… Кад су деца мало ојачала, ђед је донео одлуку да са својом породицом поново крене пут Војводине равне, у мајчицу Србију. Тако се моја породица 1957. године обрела у Ђурђеву. Чим је стигао, отишао је у сеоску пекару да својој деци обезбеди хлеб док се не снађу у новој средини. Тад је изговорио реченицу која је значила његову коначну победу: „Вукашин, Вука, Љиља, Биља и мали Лука – нек буде љеба колико ђеци треба!“ Била је и једини мото и снага новог живота.

У захвалност Војводини која је за моју породицу значила живот и за успомену на моје претке који су сопственом жртвом градили нашу будућност, у свечарским новембарским данима 2018. настала је моја песма „Војводини за велики век.“ Потрудила сам се да докажем да су могуће истовремене љубави према родној Војводини, завичајној Херцеговини и мајци Србији. У мени живе, ове прве две сасвим компатибилне, и над њима трећа – као икона која их уједињује, која се чува и којом се снажи, и у коју се никад не сумња.

Љиљана Ђого Петровић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина