• Ту се скупи свако ко за себе мисли да нешто вреди, а чак и они који немају бог зна шта похитају како не би пропустили догађај. Заиста, и велможе и кметови никада нису пропуштали да виде добру битку, а турнири су били најбоље место за то. Обично би се нашла и нека дама за чију част се требало борити па је прави “средњовековни спектакл” био загарантован!

Само, радња ове приче није смештена, како би се то можда могло очекивати, у Енглеску или Француску. Овај турнир одигравао се у Србији!
Заточници – српски самураји

О свакодневном животу у средњем веку на овим просторима се веома мало зна. Док су турнири у земљама Западне Европе ушли у легенде, а мегданџије које су на њима освајале славу постали саставни део песама и митова, код нас скоро да и нема писаних трагова.

Зато и не чуди што су у заборав отишли и Заточници – српски витезови.

– Заточници су били посебни витезови који су се борили за славу. Њих није занимало ни богатство, ни политики циљеви, ни за кога, а ни због чега се боре. Они су желели само да докажу да су најбољи – прича Александар Тешић, књижевник и један од првих који су проговорили о овом делу српске традиције.
Витезови

Иако многима термин може звучати потпуно ново, реч је о традицији старој најмање 6 векова!

Најкраће, заточници су били српски самураји! Не само да су делили исти историјски период већ их је било широм света. У Немачкој су се звали Ритери, у Енглеској Чемпиони (одатле израз „шампион”), у Француској Шевалије Блан – бели витез, у Шпанији Кампеадор…

Ипак, назив који су ови српски заточници добили у Турској многима је и данас познат.

– Када су наши заточници отишли у службу код Турака они су им дали назив Делије и тај термин се задржао до данашњих дана. Били су велики ратници и прославили су нас ван граница Србије, а ми смо им се одужили тако што смо их заборавили – прича Тешић чија се једна књига управо зове „Витез заточник”.

Проблем лежи у томе, наглашава наш саговорник, што се српски средњовековни извори углавном своде на црквене списе у којима нема помена о заточницима. Неки конкретнији трагови налазе се у епским народним песмама.

Најпознатији опис заточника дао је француски путописац из 16. века Никола де Никол кога је историчар Радован Самарџић превео на српски језик. На око две стране он је описао ове необичне српске ратнике.

– Заточници су настали од класничних мегданџија, који су борбу схватили као професију. Њих је карактерисало то да су били врсни борци који су се китили орловим перјем. Међутим, да би то могли да ураде морали су у двобоју да победе 10 других, да буду најбољи – објашњава Александар Тешић.
Шта је било са заточницима?

Када се српска држава распала крајем 15. века падом Смедерева, већина заточника је прешла у илегалу и постали су друмски разбојници, па су добили назив гусари. Они су се тако раширили и стигли до Угарске, чак и Пољске.

– У Пољској су били инспирација за њихову лаку коњицу – легендарне хусаре. Ово ће вам рећи сваки озбиљнији историчар у тој земљи. Где год да одете на стране сајтове на којима се расправља о Делијама и Хусарима видећете да сви признају да они воде порекло са наших простора, да смо им ми били узор – објашњава Тешић.

Као и њихово занимање, и имена ових храбрих српских бораца изгубљена су у историји. Има индиција да је легендарни Милош Обилић био један од њих.

Историјски забавник