• „Шантић је припадник песничке генерације која је интензивно стварала пре Првог светског рата, а ова је ударила темељ нашој уметничкој поезији, – писао је Јован Радуловић у својој књижевној студији о Алекси Шантићу – и остао је до краја песник свога времена.

Његова поезија, пуна достојанства и гордости једне значајне епохе у нашој књижевности, остала је, упркос новом времену, недирнута, чиста и непомућена као и његови корали с мора, а његова осећања и данас благодарно топла и светла као ђердан девојачки“.

Ову карактеристику Шантићеве поезије написао је Радуловић 1934. године и она, без сумње може да се искаже и ових дана. Подсетимо само на ремек-дела што их је песник оставио иза себе почевши од љубавних стихова Претпразничке вечери, драмски стихови Под маглом, Хасанагиница, Сунце, Вардар, Анђелија, Немања који указују да их је написао неко ко је по превасходству лиричар. Шантићеве Вечери на шкољу пуне су музичких ефеката, који плене својом непосредношћу што је привукло пажњу музичких стваралаца, али и открило њиховог аутора као некога ко је и креативно и репродуктивно склон ка музици.

Од изузетног значаја за развој личности Алексе Шантића било је постојање „Српско православног-црквеног пјевачког друштва“ у Мостару које је званично основано 1888. године. Назив „Гусле“ одражавао је континуитет националног живота и немањићко-косовске традиције и биле су симбол отпора турској власти, а у новонасталим историјским приликама, после Берлинског конгреса, гусле су постале и симбол отпора аустријском завојевачу. Делатност „Гусала“ као културног друштва, била је веома разноврсна. У оквиру друштва деловали су хор, оркестар, позоришна трупа, читаоница, књижевни часопис Зора, а потом и покренуто је низ сличних друштва и часописа широм Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом. Алекса Шантић постао је члан „Гусала“ када је имао двадесет година, и како сведочи његов савременик Владимир Ћоровић, био је дуже време њихова средишња личност. Јован Вуковић пише да је „Шантићево доба“, по својим успесима, доба највећег успона „Гусала“.

Алекса Шантић се уз књижевни и песнички рад бавио и музиком. Пре него што ће отићу у Марову академију у Љубљани Шантић борави у Трсту где је први пут присуствовао једном концерту и први пут чуо литургију са хорским појањем. Подсетимо да је италијански композитор Ђузепе Синико, у Трсту, компоновао 1840. године  музику за православну литургију, која се изводила како у Трсту, тако и у другим српским срединама. У Трсту се Шантић упознаје са вокалном и инструменталном музиком. Извесне стручне могућности, Алекса је стекао приликом школовања у Маровој академији, у Љубљани, где одлази у петнаестој години, а тамо је поред наставног немачког језика, и обавезног италијанског, међу вештинама учио и виолину. Из те школе Шантић у Мостар доноси виолину и познавање основних елемената из музике.

Вративши се из Љубљане у Мостар, он постаје члан певачког хора. И док су његови другови Светозар Ћоровић и Атанасије Шола више окренути  позоришту, стварању националног позоришног репертоара и позоришне трупе, он своју пажњу усредсређује  на хор и даљњем усавршавању певања хора „Гусала“. Временом постаје добровољни помоћник хоровође на вежбама. Било је уочено да Алекса има веома танан и изоштрен слух, али је исто тако несумњиво било да му недостају многи елементи из теорије музике, као и из других области музичке културе. Из Новог Сада, Београда, Љубљане и Трста добавља уџбенике и смело, како је то записао хроничар „закорачава на врата хармонизације и композиције“. Од Драгутина Блажека, који делује у Сомбору, прибавља Науку гласовних појмова музике. Сарађује са Исидором Бајиће и Љубишом Валићем из Земуна, а у његовој библиотеци налазио се и известан број немачких музичких наслова. Уз хоровође „Гусала“ Шантић се стално музички изграђивао и теоретски и практично. А међу њима су били Младен Бошњаковић, Јосиф Хорки, Рудолф Замрзла, Виљем Сајферд и Хуго Доубек. Они су од „Гусала“ створили установу која је тада предњачила у Босни и Херцеговини, а Шантића су музички придигли, направили га музичарем и научили га вештини дириговања. Међу њима најчувенији је био Рудолф Замрзла, диригент Народног дивадла у Прагу, и многе часове су Шантић и он проводили у тумачењу закона хармоније, поред хармонијума и табле за писање нота, анализирајући дела наше и стране хорске литературе. Замрзла је чак говорио да је огромна штета што се Шантић није посветио музици. Рудолф Замрзла је у Мостару компоновао и музику на Шантићеве стихове Пред иконом Светог Саве. После одласка Замрзла у Праг „Гусле“, као хоровођу, ангажују Хуга Доубека, капелника Српског народног позоришта у Новом Саду. Ако је Замрзла увео Шантића у технику компоновања и дириговања, Доубек му је указао на лепоте српских националних мелодија. Нажалост Доубек, аутор познате композиције Весела је Србадија, напрасно умире 1897. И опет Шантић преузима хор изводећи дела Мите Топаловића, Мокрањца, Јосифа Маринковића, Даворина Јенка, Стевана Христића, преузимајући на себе тешку и пуну одговорност и дужност хоровође. У „Гуслама“, као диригент, био је „први ранилац и последњи каснилац“, како се тада у друштву говорило.

У времену првог боравка Рудолфа Замрзле (1892-1894) Шантић ствара своје прве композиције и бави се компоновањем све до 1906. године када се повукао из рада у „Гуслама“. Свестан да му за бављење композиторским радом недостаје свестрано музичко образовање, Шантић се посвећује искључиво свом песничком стваралаштву. Његови музички радови могу се, углавном, свести на два основна смера. Први је самостално компоновање, а међу такве композиције спадају Пијмо вино, на текст Књаза Николе I Петровића; Хајд у коло, на стихове Стевана Владислава Каћанског; Хај, под липом извор што је, препев од Змаја Јове; Тамбурица ударала, на сопствене стихове; Две источне песме, песникиње Јелене Димитријевић; Туговање и Ружа – све су наведене песме за мешовити хор; Ђачка песма, за мушки хор; Емина, за соло глас уз пратњу клавира, на сопствене стихове, иако постоје и друга мишљења да је његов текст, а да је аутор музике неко други. Шантић је компоновао и духовну композицију Христос воскресе, а коју је у другој верзији и обрадио за хор.

Други смер Алексе Шантића, у погледу музичког стваралаштва, била је хармонизација световних и духовних композиција. Шантић је за хор хармонизовао духовне песме: „Глас господен“, „Јако чоловјек“, „Во Јордање“, „Из Литургије“ и „Днес вод освјашчајетсја“. Попут руковети, написао је два „Вијенца народних пјесама“ и три обраде „Мелодија из Босне и Херцеговине“. Мелодије су биле инспирисане радом Стевана Стојановића Мокрањца, у коме је Шантић видео идеал музичког ствараоца, неку врсту Вука Караџића који је народне мелодије и напеве, уметнички обрађивао. Ти његови покушаји, обелодањени као први у земљи без уметничке музике и музичара, имали су у публици успеха и задовољавали су потребу тога света. Но, хармонизујући и помало компонујући Шантић се стално музички развијао и све сигурније улазио у вештину уметничког хорског певања, па и дириговања. У његово време сва српска певачка друштва у Босни и Херцеговини угледала су се на хор „Гусала“, а то је свакако заслуга Алексе Шантића. Један од последњих диригената „Гусала“ овако је окарактерисао композиторски рада Алексе Шантића: „Његови (Шантићев) Вијенци народних пјесама које је оставио не заостају нимало за делима већ раније поменутих композитора-странаца (Хоркиа, Замрзле, Доубека, Сајферда). Шантићеви Вијенци и остали оригинални радови нису рађени с неким већим уметничким претензијама, већ је то мала музика рађена с добром намером, употреби хора, где је и он радио. И сам се Мокрањац, када је долазио 1910. године у Мостар, врло похвално изразио о тим композицијама. За Шантића, љубитеља музике, скоро самоука и даровитог дилетанта, то је ипак било лепо признање.

Пропаганда за српску националну музику, па делом и словенску, уживљавање у дела народних композитора, стварање свести о лепоти и вредности нашег народног мелоса нашли су у Шантићу темпераментну и духовно снажну личност да изведе тај задатак. Скоро пуних двадесет година Шантић као певач, диригент, музички стваралац и председник развија изванредну делатност залажући се да музички репертоар „Гусала“ буде и васпитни и на уметничком нивоу.

Поред епископа Никанора Грујића, проте васе Живковића, који важе за предбранковце, затим самог Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, Мите Поповића, Драгутина Ј. Илића, Милорада Петровића Сељанчице и Алекса Шантић је један од оних песника на чије су се стихове написале бројне композиције. Шантић је доносио музикалност стиха, тако да су се његове песме лако усвајале, трајно памтиле и често служиле као инспирација другим уметничким врстама међу којима се налази и музика. Тако Стеван Христић пише музику на три његове песме: Вече на шкољу, затим Сунце и као трећу Бехар; Петар Ј. Крстић, Вардар и Горо моја; Исидор Бајић, Омладини; Станислав Бинички: Јоргован; Мита Топаловић, Моме анђелу; Петар Коњовић, Гривна; Јоспип Хаце, На врелу братства; Светолик Пашћан-Којанов, Капиџик отвори и Вече на шкољу.

О Шантићевом интересу за музику сведочи и фотографија из времена Првог светског рата на којој се налази Оркестар Краљеве Гарде, којим је дириговао Станислав Бинички са Алексом Шантићем.

Неколико Алексиних песама изузетно су популарне као народне песме, а то су поменута Емина, затим Бехер, познатија под насловом првог стиха Булбул пјева около Мостара, затим Гоџе ружо, па Што те нема, која има две варијате, једну је певала Јадранка Стојаковић у стилу шансоњењерске баладе и друга је народна коју је Химзо Половина певао под насловом „Хасанагин севдах“ и као такву је снимио на грамофонску плочу.

И још једна песма Алексе Шантића изузетно је популарна, а њен наслов је „Ко т` покида са грла ђердане“. Она је својевремено сврстана међу 100 најлепших песама на простору бивше државе, а занимљиво је то што је музику на стихове Алексе Шантића компоновао др Јован Поповић, офталмолог из Аде, на Тиси. О овој песми и њеном аутору новосадски издавач „Тиски цвет“ објавио је и књигу под насловом „Ко т`покида са грла ђердане“. Ова песма се прво појавила под насловом „Јела“, а затим ју је сам Шантић у својој збирци објављеној 1908. године штампао под насловом „Под јоргованом“. Но, и ова песма није могла да избегне судбину свих народних песама, а то је чињеница да је уобичајен њихов наслов према првом стиху.

Др Јова Поповић компоновао је и музику на Шантићеве стихове „Лептирићи мали шаренијех крила“.

У Новом Саду, 27. новембра 2018. године, 
бесједа Дејана Томића на академији посвећеној 150. годишњици рођења Алексе Шантића