• Планина Морине на сјевероистоку Херцеговине била је све до недавно велико љетно станиште херцеговачких сточара, али и омиљена приповједачка тема која је ушла у фолклорну традицију путем бројних усмених предања, приповијести, легенди, прича, епских и лирских пјесама.

Књига Милоша Окуке и Николе Лакете представља својеврстан ље-топис ове митске планине. У првом, ауторском дијелу књиге – обимној историјско-етнографској студији, аутори су презентирали обиље података који читаоцима пружају детаљну и свеобухватну слику о Моринама и о људима који живе у селима на падинама планине. Пажњу посебно плијене етнографски описи обичаја и народног живота, као и пажљиво предочен пресјек догађаја из историје која је на овом подручју била неумољива и имала „више лица“ – како би то рекао Андрић.

У другом дијелу књиге аутори су складно организовали одабране прилоге из обимне литературе о Моринама и Херцеговини – књижевне прилоге, приче, пјесме, записе, легенде, фрагменте из историјских текстова – којима су упечатљиво илустровали и поткријепили сазнања о животу на-рода у овом дијелу Херцеговине.
Могло би се са доста разлога рећи да је ово само привидно и на први поглед књига посвећена планини. Ово је, у ствари, књига о историјским и друштвеним процесима и догађајима у протеклим временима, а планина Морине су само један прекрасан пејзаж, велика сцена на којој се одиграва-ју појаве и збивања, њихова декорација и географски оквир. Овдје је зна-чајно указати на чињеницу да су ауторима, Окуки и Лакети, редовно у сре-дишту пажње људи, и оно што се људи тиче, њихове животне активности и смисао живљења, њихов однос према природним и друштвеним стихијама. Живот људи и све оно што утиче на тај живот – даје суштински смисао текстовима у овој књизи.

Пред читаоцем су многострани садржаји у којима се манифестује дух једног окончаног цивилизацијског периода, његов карактер и културна фи-зиономија са свим специфичностима традиционалне културе. И свим оним што прати ту културу.
О Моринама има доста легенди и пјесама. Оне зраче посебном енергијом. Тако, кажу да нигдје небо није звјезданије као на Моринама, и да је ту спјевана она дивна народна пјесма КИЋЕНО НЕБО ЗВЈЕЗДАМА. Ако је неким случајем, ипак, ова пјесма створена у неком другом амбијенту, вјерујемо, међутим, да је управо са Морина потекла мелодија пјесме ГОРОМ ЈЕЗДЕ КИЋЕНИ СВАТОВИ. Ушла је та пјесма и у многе легенде, које су настајале из љубави према овој планини и као плод те љу-бави – од давнина све до данашње цивилизацијске прекретнице.

Из ове занимљиве књиге сазнаћемо да су данас Морине пусте и љети и зими.
Наслутићемо, међутим, између редова да се и ових година на брду Јакомиру, љети у подне, одмарају виле.
А док се рано изјутра купају на Улошком језеру виле више не стрепе да ће се неки Милош чобанин прикрасти и оној најљепшој однијети крила и окриља.

Сваког Видовдана у предвечерје окупљају се код Сватовског гробља, а кад је мјесечина на Тунгузовој ливади играју своје вилинско коло.
Нико не ремети њихову планинску идилу.
Морине чекају ново вријеме и нове људе.
Чекају да се врате у завичај они који су отишли, јер човјек кад гледа из завичаја најбоље види докле је стигао.

Стево Ћосовић