• Као што је Свети Сава убиљежен као централна личност српске културне и свеукупне историје, тако ће и митрополит Амфилохије бити упамћен као централна личност српског 21.вијека.

У сваком новом тренутку након његовог упокојења ми осјећамо како се увећава његово присуство у нашим срцима, како се његова ријеч пролама кроз беспућа нашег националног дефетизма, како се суштински садржаји његових идеја настањују у средишта нашег мишљења, како свјетлост његовог великог и непоновљивог духа продире до наших понорних празнина и насељава их својим христољубивом и родољубивим зракама; и чујемо, све више и све јаче, из трена у трен, како врело Митрополитових врлина жубори у мелодичном, анђеоском тону његове предане и непоколебљиве љубави према нама; и како се та ријека Амфилохијеве љубави, надрастајући овоземаљска корита, пробијајући уставе наше гордости и преплављујући поноре наших сујета, допире у вене нашег духа да одледи својом хришћанском топлином наша озебла срца, да их нахрани бистрином своје чудесне виталности, не би ли и она, умјесто његовог утихнулог племенитог срца, закуцала у ритму љубави и слободе, као звона храма уздигнутог у човјеку који, напокон, мора бити оно што јесте: живи ходајући крст, попут Митрополита Амфилохија и свих његових светих претходника.

Дуго сам вјеровао да је митрополит Амфилохије – као великан црногорског српства који је изронио из наше најбоље епске традиције као несавремени јунак нашег доба – посљедњи велики чувар и баштиник духа црногорског српства, након чије смрти крај повијесне дјелатности овог духа постаје извјестан, али сада немам никакве сумње у то да искра овог српства свијетли својим најљепшим жаром у сваком православном срцу које данас жали за Митрополитом у Црној Гори.

Теку часови након његовог упокојења, а у нама се бију силе сумњичаве рационалности и чудесне вјере, потресајући наше биће, које покушава сазнати како је могуће да је упокојени, у Господу уснули Митрополит – крај чијег одра у Цетињском манастиру сада стоји свијећа низ коју се слијева восак и монаси низ чија се лица слијевају сузе – живљи него икада и присутнији, међу нама, више него икада.

Како је, наиме, могуће да је уснули Митрополит присутнији него у доба његовог земног живота, када је његова неуморна нога корачала Црном Гором, уздуж и попријеко, чинећи један непоновљиви духовни подвиг?

Све то потреса наше мисли и учествује, као нека тајна сила, у нашој жалости, указујући нам на један једини одговор: онај Митрополит којег памтимо, онај витални и бескрајно харизматични старац, који је својим надчовјечним напорима обнављао храмове широм Црне Горе и подизао поломљене крстове по Метохији сада обнавља храмове у свима нама, подиже и усправља човјека у нама и тако упоран, истрајан и чудесан, он наставља да живи у нама.

Навео сам неке од многих ствари због којих сам истински волио и поштовао митрополита Амфилохија и још више нових разлога да наставим вољети успомену на његов светачки лик, сасвим сигуран да је он био највећи живи Србин који је ходао међу Србима у српско недоба, као наш највећи духовни и интелектуални ауторитет и најзначајнија личност овог времена.

И на крају, посматрајући хиљаде младих људи како оплакују својег владику и осјећајући његово присуство; осјећајући, заправо, у дубини своје душе, у свим њеним предјелима, да је митрополит и даље ту, те да нас смрт не може раздвојити нити удаљити од њега, не могу се отргнути од утиска о чудесној присутности Митрополита Амфилохија, која ми је обиљежила овај дан дубоке жалости, упућујући ме на закључак ДА ЈЕ ЊЕГОВА ПРИСУТНОСТ ЧУДО КОЈЕМ ПРИСУСТВУЈЕМ и која се, у што сам потпуно сигуран, не може објаснити као подсвјесни покушај превладавања жалости, јер било је тужних дана и мимо овога, али ниједан ни изблиза сличан. Стога ћу , вјерујући да нијесам инокосни носилац овог осјећања- а нека ми Бог и род просте на исхитрењу – дати себи за право да изнесем своје најдубље, најсилније увјерење да се јутрос, 30.октобра 2020. у Царство Небеско преселила душа једног српског и православног светитеља.

Слава ти и милост, Свети Митрополите Амфилохије!

Раде Црногорац