Као млади теолог и свештеник, почесто под утицајем великих теолошких ауторитета који су се према црквенословенском језику односили са презиром, и сам са кроз вријеме усвајао једну наивну и општу представу о неподесности рускословенског (савременог црквенословенског) језика за богослужење Цркве. Заправо, иако сам почесто бранио потребу да задржимо црквенословенски у некој мјери у богослужењу наше српске Цркве, почесто сам имао утисак да би основно разумијевање текстова олакшало приступ нашем вјерном народу богослужењу и животу Цркве. У своју одбрану, морам да истакнем да ни изблиза нисам ни први ни једини који су тако размишљали. Већ од периода између два свјетска рата, читав један круг вриједних и горљивих посленика Богочовјека кретали су у правцу постепене србизације литургије и литургијског живота. Плод тих настојања био је превод литургије на српски језик из пера светог Аве Јустина Ћелијског, а и прије званичног издавања тог превода – капетан Александар Мирковић свједочи да је и величанствени Михаило Ћусић у јесен 1944. у Фочи служио литургију за припаднике ЈВуО на српском језику.

Па ипак кроз вријеме све више сам убијеђен да је не само неопходно сачувати црквенословенски језик у нашем богослужењу, већ га и додатно вратити, не супротстављајући га српском језику и не правећи од тога нову прилику за свађу и раздор, али не смијемо више ни понављати да је то „мртав“ језик или „вјештачки хибрид“ итд.

Најприје, да се дотакнемо парохијско-пркатичног аргумента – основна језичка разумљивост и даље уопште не значи да људи разумију оно што им се пјева или говори. Уосталом, читања из јеванђеља и сама проповјед и даље изван сваке сумње могу и морају да буду на српском језику (мада и ту треба радити на ревизији превода: зар је могуће да након толико историје српског језика и даље немамо ријеч за појам „Логос“ него смо некада могли да имамо своју ријеч и појам Слова а данас, наводно, ниједна српска ријеч не може да добаци до хеленског појма? Да не говори нешто то о извјесној плиткости језика који не може да преведе оно што је некада могао?) Али наш проблем није темељно језичке природе већ се промијенила суштина приступа хришћанству. Хоћемо одмах и све, а оно што тражи неки напор – аутоматски одбацујемо. Тражимо „хришћанство“ по мјери лакоће. А, као што ми рече давних дана један руски свештеник – црквенословенски језик је као икона на улазу у храм. Она је таман толико висока, колико да сагнемо главу прије него што цјеливамо Христа: морамо да учинимо мали напор, и онда нам се даје благодат. Ако нам је све у висини, подешено да се не трудимо, онда и не схватамо суштину. А није ни превисоко ни прениско, да не можемо да видимо и досегнемо. Тако и црквенословенски језик – мало напора, много благодати. Али проблем са савременим човјеком јесте што он не жели ни тај мали напор да да тамо гдје не види корист. Ако види корист – додаће и напор (колико људи учи енглески језик не да би читали Шекспира већ из других мотива?) Дакле, или ћемо и ми нешто да дамо да проникнемо у дубине вијекова или ћемо очекивати све на длану.

Такође, црквенословенски језик је и даље богослужбени језик читаве једне богослужбене традиције која нас обједињује. Када гледате како украјински нацисти заузимају православне храмове, треба да знате да је највећи симбол старог, вјековног, истинског, честитог, несаломивог Православља – црквенословенски језик и руска литургијска традиција коју, када сузавцем и пендрецима и оружјем заузму храм, расколници из тзв ПЦУ одмах замјењују украјинским језиком и хеленским црквеним инвентаром и литургијским иновацијама. Матија Бећковић је рекао за ћирилицу: сваки окупатор који нас је освајао, прво би забрањивао ћирилицу – да не постоји други разлог да пишемо њоме, тај би био довољан. Исто данас морамо рећи за црквенословенско богослужење. Да не постоји други разлог, осим тога што га украјински нацисти мрзе, тај би био довољан.

Дарко Ђого / Телеграм канал

(Аутор је протојереј-ставрофор и редовни професор Православног богословског факултета Свети Василије Острошки у Фочи)