ДАРКА ДЕРЕТИЋ: Живот под маском

  •  Да ли још ико примјећује да су људи ужасно ружни и смијешни са овим маскама?

Као да је свакоме одузет његов лични печат, људско лице, индивидуалност. Са маском свако ми је некако исти, безличан, а то и јесте циљ новог свјетског поретка. Сродити се с маском и навићи се на њу тек је посебна прича. Не само зато што се кроз њу тешко дише, него призор људи с маскама некако утјерује страх у кости и свијест да ово није неки футуристички филм који ћемо заборавити за пола сата, него наша стварност.

Не кажем ово да бих промовисала неношење маски, поштујем медицину и њене разлоге! Пропагирам ношење заштитне опреме – дијелом зато што сам  помало хипохондар, али много више из осјећаја дужности да заштитим своју маму и друге мени важне људе. Само ми све ово укупно изгледа грозно, као неки јадни полуживот. Човјек се своди на ниво животиње : затворен у некој врсти кавеза донекле инситуционално одређеног, а још више пројектованог његовим страховима. Затворен си, имаш да једеш, пијеш и имаш гдје да спаваш- заправо се не разликујеш  много од животиње, осим што те преко ТВ- а додатно бомбардују црним сликама и испирају ти мозак.

Наравно да је најважније да си здрав, али никако није нормално да своје здравље платиш цијеном слободе. Неки дан сам прочитала један добар текст Миљенка Јерговића у коме каже : “Ако нам је здравље важније од слободе, онда боље да никад више не изађемо из кућа”.

Људи су изгледа потпуно престали да размишљају о слободи и методама репресије. Оно ” само да смо здраво” коштало нас је досад небројано пута. Та реченица је често  показатељ пасивности и недостатка воље да у свом животу било шта промијениш. То је реченица покорних и слабих. То што желиш да си здрав не значи да треба да будеш овца која све слијепо прихвата. Човјек који нема слободу избора полако престаје да буде човјек. Поред здравља овај ” вирус” највише је ударио на слободу кретања, слободу разумног размишљања, људска и вјерска права.

Несхватљива је чињеница да смо у 21. вијеку доспјели у овако незавидну позоцију – да ова пошаст, шта год она била потпуно овлада нашим свијетом и блокира наше животе. Таман онда кад су нас убиједили да је свијет глобално село и да је човјеку скоро све могуће! Огрезли у замкама материјалног свијета и потрошачком начину живота за овакву ” епидемију” нисмо били спремни. Како да и будемо кад су нам мозак одавно испрали јефтиним шунд садржајима и научили нас да  живот треба да нам буде испуњен  забавом без много размишљања и  сврсисходности.

Иако се трудим да не вјерујем претјерано у теорије завјере и рационално објашњење тражим увијек и у свему, чисто сумњам да оваква пошаст може да се деси случајно.

Врло је могуће да је ово чудо вјероватно унапријед планирано и пројектовано зарад неких геополитичких, војних, хегемонистичких и  ко зна каквих све циљева. Чак и да је вирус природни ( у шта сумњам јер нема довољно добрих доказа за то ) начин на који свијет на њега реагује је тоталитаристички орвеловски. Системи држава које су и до сада били помало репресивни, такве могућности сада користе до максимума. Најгори људски карактери опет су избили у први план- потказивачи, шпијуни, улизице, шовинисти и аутошовинисти, мрзитељи свега и свачега, силеџије и лопови. Тек је сада видљиво колико нам је нација изнутра затрована  и колико тога треба поправљати. Потреба да стварно подвучемо црту и видимо  гдје смо можда  је добра страна ове кризе, као и то да коначно имамо времена за себе и своје најближе!

Да ли је криза можда и произведена да потпуно уништи малог човјека и његову илузију слободе тек ће се знати. Економске посљедице које могу бити и страшне одразиће се на цијели свијет, али опет највише на малог човјека. Шта нас даље чека апсолутно не знамо. По први пут је потпуно немогуће правити било какве планове.

Оно што је једино сигурно је да се се тај брзи свијет, у коме је до јуче све врвјело као у мравињаку, наједном зауставио. Нема више саобраћајних гужви, јурњаве на посао, трке да стигнеш код фризера, шминкера и других продаваца илузија јер ” жена 21. вијека је дотјерана и спремна да одговори на изазове”.

Нема више неодложних рокова, обавезних састанака, рођендана, свадби и крштења на које си ишао ради реда. Живиш без кафане у којој си “губио” бар сат времена сваког дана, посматрајући живот града. У два- три послије поноћи си,  умјесто у задимљеном кафићу гдје тресу аутотјунери и народњаци, већ у дубоком сну у свом кревету.

Нема утакмица ни представа које не пропушташ, тренинга, необавезних дружења и других ствари за које си мислио да чине твој живот. А ипак си жив?!

Имаш још много тога вриједног што си раније подразумијевао – здравље, кров над главом, обучен си, ниси гладан, није ти хладно, имаш породицу, пријатеље с којима се чујеш путем друштвених мрежа, књиге, слике са путовања, успомене!

Ако сачуваш душевни мир у доба опште панике, спасен си! Смири се, горди човјече!

Дарка Деретић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар