ДАРКА ДЕРЕТИЋ: Година коју је појео страх

  • Полако се ближи крају најдужа година коју памтим. Година коју је појео страх. Која се окаменила у мјесту попут ликова из народних легенди и зауставила живот. Или га бар само привидно зауставила. Живот, без обзира на све, тече незаустављиво попут ријеке, протиче вријеме, протичемо и ми, мада нам се чини да смо се зауставили у једној тачки безизлаза. „Само да прође ова година, ова болест, ово безнађе, атмосфера опште панике и медијске тортуре“, пролази кроз главу већини људи.

Колико ће ово још трајати, када ће се и како завршити? Сви очекујемо да се пробудимо из ове стварности као из неког ружног сна, али буђење не долази. Година одбраја своје последње дане лијено и тромо, као да јој се никуд не жури. Никако да прође и са собом понесе све своје невоље, иако сви желимо да је што прије испратимо и заувијек избришемо из сјећања! А она се, роспија, отима, цери и подсмијава нашим очекивањима. Дани се вуку тешки, једнаки, суморни….она сваки зачини понеким страхом, бригом, неизвјесношћу, одсуством драгих лица. Чини се да већ цијелу вјечност живимо неку ненормалну “ нормалност“ која нам одређује нова животна правила- да се дистанцирамо једни од других, да укинемо загрљаје, пољупце, сваку врсту блискости, живимо у страху једни од других, од болести, неимаштине, будућности.
Ми који живимо на Балкану одавно смо навикли на живот на ивици, честе ратове, бомбардовања, сиромаштво, корупцију, непотизам, преживљавање у немогућим условима, али овај смртоносни вирус ( биолошки рат )чини се страшнијим од свега досад виђеног. Да ли зато што је и за медицину понашање овог вируса тотална непознаница, а исход болести непредвидив? Исход болести је заправо лутрија и то је заиста застрашујуће. Опораве се и преболе неки људи стари и по деведесет година, а неки млади, здрави и пуни живота напусте овај свијет. Још један доказ да у животу нема много правила, али и да судбина није фер. Зар нас то, колико год покушавали да се на то навикнемо, изнова не доводи до очаја? Чини се да нам је живот постао попут хода по жици и само један погрешан корак може нас одвести право у амбис. Изнова се морамо отимати утиску да је смрт свуда око нас и да морамо да јој некако утекнемо. Да преплашимо и отјерамо ми њу, а не она нас. Овдје не могу да се не присјетим оног Ћоркановог хода ивицом моста у роману “ На Дрини ћуприја“. Његово тромо тијело понесено пијанством и заносом постаје лако и грациозно, а његов ход, ослобођен страха и слабости, постаје заносна игра за живот. Данас сви ходамо том неком имагинарном ивицом на којој се одвија игра за живот попут Ћоркана, охрабрени заносом и вјером, јер као хришћани немамо право на очај.
Зашто данас влада толика паника од короне, а све друге болести скоро да смо заборавили? Већ знамо да медицина већину хроничних болести, од дијабетеса до канцера, не може излијечити, него само залијечити. Многе од њих се ,такође, завршавају смртим исходом. Зашто је корона страшнија од свих других? Можда зато што се појавила када смо били повјеровали да су епидемије стравичних размјера попут куге, колере, шпанске грознице или туфуса везане за неко давно вријеме и много примитивније услове живота.
Мислили смо да се у модерном времену таква епидемија не може ни десити. Толико смо се радовали да постанемо дио глобалног села, ере компјутера, интернета, платних картица, паметних телефона, свега што нам живот наизглед чини лакшим! Већина људи потпуно је отупјела за сваки вид креације, слијепо се држећи интернета и паметног телефона. Ђаци су престали да читају књиге јер лектире преписују са интернета, а одраслима је паметни телефон већ одавно постао најбољи саговорник. Већ смо били помало заборавили права дружења, књиге занимљиве хобије, запоставили спортске активности, а понајвише користан рад и физичке активности.
Скоро да је постало срамота радити нешто корисно и конкретно, а измишљени су многи „невидљиви“, често и непостојећи, послови попут разних менаџера, сарадника на пројектима, организатора, програмера, продаваца осигурања, а највише продаваца магле. Кад смо коначно излетјели из опанака, или бар утувили себи у главу да јесмо, видјели смо да се лијепо може живјети и без рада. Одлазак на измишљене , а добро плаћене послове, које се добијају по партијској и рођачкој линији, или захваљујући урођеним полтронским склоностима, постао је идеал већине. Лагана шетња по граду и неколико кафица ,уз обавезно претресање најновијих трачева, за многе је већ била устаљена и пожељна рутина . Забрињавајуће одсуство било каквих идеја код младих, летаргичност и спремност на живот без реда и циља.  Испразан и досадан паланачки живот! Жабокречина за умјетнике и креативце коју би тек понекад разбило неко културно дешавање, промоција књиге или изложба. Посластица за нас који нисмо ко обичан свијет.
А онда је дошла корона! Пројектована баш онда кад смо је најмање очекивали. Дочекали смо је неспремни, уљуљкани у свој комформизам, потрошачки начин живота, трку за новцем, сваким видом уљепшавања и стварања лажне слике о себи. Она је већини огољела лица и открила добро прикривану примитивност, себичност и небригу за друге. Узела нам је многе велике људе који су обиљежили наше време: доктора Лазића, митрополита Амфилохија, патријарха Иринеја, преводиоца Кољу Мићовића, глумца Ивана Бекјарева и басисту „Рибље чорбе“ Мишу Алексића. Као да легенде нашег времена лагано одлазе у вјечност, један по један. Однијела нам је и многе драге људе, пријатеље познанике. Многе медицинске раднике, смјеле ратнике у једној од најтежих борби са којом се човјечанство суочава. Коначној борби добра и зла библијских размјера.
Једино што нас је научила јесте да су многе наше раније бриге биле тривијалне и бесмислене. Опоменула нас је да више не смијемо да будемо уљуљкани и успавани пред стварношћу, ако не мислимо да постанемо посљедња генерација која је слободно ходала земљом, како рече Асанж.
Дарка Деретић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар