• На данашњи дан, 23.јуна 1785. пети и посљедњи пут, Турци су похарали Цетиње.

За свега три дана, силни и немилосрдни газија, царски побуњеник Махмуд-паша Бушатлија, преорао је српско Цетиње, а онда се у повратку, остављајући за собом пустош, згаришта и развалине, обрушио на Паштровиће и прегазио их својим силним кораком, не поштедивши ни дијете у колијевци.

У народној меморији опстала је прича о страдању српског попа Рада Андровића, коју преносимо:

ТРАГЕДИЈА ПОПА РАДА АНДРОВИЋА

По­што је спа­лио Це­ти­ње и ра­зо­рио Це­тињ­ски ма­на­стир, Ка­ра­мах­мут Бу­ша­тли­ја, ка­ко је се­бе нази­вао због сво­је крв­не ве­зе са Цр­но­је­ви­ћи­ма (Тур­ци су и Цр­ну Го­ру зва­ли Ка­ра­даг или Карада­гли­ја), од­лу­чио је да се у Ска­дар вра­ти пре­ко Па­штро­ви­ћа и Спи­ча. На пле­мен­ском скупу, на ко­јем су Па­штро­ви­ћи у стра­ху од ска­дар­ског зу­лум­ћа­ра ви­је­ћа­ли шта им је ра­ди­ти, глав­ну ри­јеч је, на­рав­но, имао нај­ум­ни­ји и нај­у­ти­цај­ни­ји ме­ђу њи­ма, поп Ра­де Ан­дро­вић. У једном тре­нут­ку он је осје­тио да ме­ђу пле­ме­ни­ци­ма по­сто­ји не­ко по­до­зре­ње пре­ма ње­му, а онда му је је­дан отво­ре­но ре­као:

– Про­суо се по пу­ку глас као да си ти у не­ка­кве тај­не до­го­во­ре с па­шом и да нам ку­ћа го­ри изнутра…

– Да­вам ви јем­ца Бо­га да ћу сад по­ћи па­ши под ша­тор и ако не шће про­ћи мир­но, хо­ћу му, скоту, крв по­пи­ти, па ће­те ви­ђе­ти је­сам ли Оби­лић или Бран­ко­вић – пла­нуо је Ан­дро­вић.

Кад је де­ле­га­ци­ја Па­штро­ви­ћа на че­лу са по­пом Ан­дро­ви­ћем, на­рав­но без оруж­ја, до­шла под па­шин ша­тор и за­мо­ли­ла га да на­ре­ди вој­сци да на­ро­ду па­штров­ском не чи­ни ка­квог зу­лу­ма, без­ду­шник миг­нуо јед­ном од сво­јих до­глав­ни­ка и на ал­бан­ском на­ре­дио да из­ве­де по­па и његове пле­ме­ни­ке и све их по­би­је. Ка­ко је поп, из­гле­да, знао не­што ма­ло ал­бан­ски ра­за­брао је шта је ве­зир на­ре­дио, па исти час из по­та­је тр­гао дви­је „шпа­га­ри­це“, дви­је ку­бу­ре на кре­мен:

– А ђе ти је вје­ра, псе­то бе­за­ко­но! – брек­нуо па­ши и упе­рио му ку­бу­ре у пр­си, али обје за­ка­жу. При­ско­чи он­да па­ши­на прат­ња и на мје­сту га уби­је…

Раде Црногорац