• Међу народима, поносним памтишама, никада не бледи светлост славне историје која је обасјала пут на земљи онима који ће њиме наставити славно да корачају. А таква светлост блеснула је са једне од најкрвавијих битака Великог рата, она која је телима црногорских ратника зауставила плаховиту реку Тару и до тада незадрживу и крвожедну војску Аустроугарске, чувена Мојковачка битка (1915.)

У тој најсветлијој бици у историји Србије и Црне Горе, једина жена, пушконоша, хајдук, сведок страдања, херој и јунак била је ћерка стратега и јунака сердара Јанка Вукотића.

Скоро да нема приче из рата а да се у Црној Гори не помене Василија Вукотић, ћерка јединица гласовитог сердара Јанка, баш као што се ранама поносила и српска хероина Милунка Савић.

Причу о њој додатно је актуелизовао јубилеј Великог рата, односно Вељег, како су га називале горштаци из црногорских племена.

Док је Јанков син Вукашин још увежбавао сигурне кораке, дете које је тек срицало реченице, сестра Василија одлучи да га замени и раме уз раме стане са оцем пред бајонете аустроугарске војне армаде, до тада скоро непоражене и незаустављиве. Храбро је корачала на Мојковцу између земље и неба у пламену.

Јуначки, не жалећи своје животе, Санџачка војска Краљевине Црне Горе била је скоро живи штит српској војсци пред налетом непријатељске силне војске и уз бројне жртве омогућила је српској браћи да се повуку преко овдашњих и албанских гудура све до Јадрана и евакуишу на Крф.

Пуних 45 дана Црногорци (Срби из Брда) су бранили положаје и одступницу српској војсци по незапамћеној јануарској хладноћи, чије трупе су касније успеле да прођу кроз Скадар и да одатле савезничким бродовима буду одвезене до Крфа.

Био је то тренутак када је Црна Гора, пред све жешћим и јачим налетом Аустроугара, први пут у својој историји капитулирала. Њен слом Јанко Вукотић је доживео као личну трагедију.

А како је све то изгледало у тренуцима великог личног слома генерала Вукотића, најбоље сведочи запис по завршетку рата његове ћерке Василије, која је ту белешку поклонила публицисти Антонију Ђурићу, а он је објавио у књизи „Жене солунци говоре”.

„Иако му је тада било тек 49 година, био је оронуо као старац. Пао је у очајање, као и ми који смо у тим часовима били код њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлић, близу Даниловграда, код рођака да ту издахне пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе”, записала је по завршетку рата Василија и предала цео текст публицисти Антонију Ђурићу, који га је унео у књигу „Жене солунци говоре”.

Она је записала, односно папиру поверила, атмосферу уочи саме битке, на Бадњој вечери у Колашину где између осталог стоји: „И у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу.”

Василија записа да су у Мојковац те ноћи стигли у свануће, да је одмах почела таква борба да су „земља и небо у пламену”.

Како је судбина зацртала, крваву Мојковачку битку преживео је Јанко Вукотић и био заробљен, да би се после ослобођења и уједињења вратио из логора Болдогасон, дочекан свим почастима и признањима. Умро је 1927. године и сахрањен је на Новом гробљу, десно од главне капије, у близини гробнице Николе Пашића. У исту гробницу, пет година касније, сахрањена је његова супруга Милица.

А прича о хероини – Василији Вукотић, доведе нас до њеног братанца у Подгорици, који се окитио дединим именом Јанко Вукотић, који подсећа да је Василија пре Мојковца видала и пребројавала рањенике у балканским ратовима. Као петнаестогодишња девојчица добровољно се пријавила у болничарке, а уз њу је била и њена мајка.

„Поносан сам што су моји преци златним словима исписивали историју свог народа. Међутим, и они су само део многих њихових сабораца, који с правом могу да понесу тај епитет. Моја тетка Василија била је уз свог оца, мога деду, сердара Јанка, на чувеном ратном попришту код Мојковца у Првом светском рату”, казао је Јанко, који је свом сину дао има Вукашин, а ћерки Милица.

И имао је по коме, каже се у Црној Гори. А ако је неко и на трен заборавио ко је била Василија Јанкова Вукотић, подсећамо да је била изванредни познавалац руског и француског језика. Први пут се удала за др Ника Мартиновића и други пут за генерала Божа Врбицу…

Судбина јој је одредила да оба пута остане удовица. Живела је у Београду и умрла 1977. године, где је и сахрањена. Остало је заборављено да је син сердара Јанка, капетан Вукашин Вукотић, био ађутант краља Александра Карађорђевића.

Можда се и имена великана лакше забораве, али поруке попут Василије Вукотић памтиће векови, посебно ону након Мојковачке битке када је рекла: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.”

Новица Ђурић, Политика