ЖИВОТНА ПРИЧА ВАЊЕ ГРБИЋА: Док ми је отац умирао, отишао сам у цркву и понудио свој живот уместо његовог

  • Рођен сам 14. децембра 1970. у Клеку. Од оца Милоша и мајке Данице. Брат Никола је три године млађи од мене. Људи мисле да знају пуно тога о мени, а ја их пустим, а знају само онолико колико ја то желим. Ко сам ја заиста, знам само ја. Сара зна скоро све о мени, као што и ја знам о њој. Али неке ствари су само за мене. Имате буквално линије одбране – ови могу оволико, ови оволико….

Вања Грбић – фото: Приватна Архива

Прва сећања у животу везана су ми за трауме. Страховито сам се плашио мрака и та буђења усред ноћи била су ми ужасна. Зажмурим и пробам да не дишем, да можда нешто што је у мраку не дође да ме покупи… Памтим и тренинге на које ме је отац водио, још је био активан одбојкаш и тренер.

Одрасли смо у патријархалној породици, али улога мајке била је круцијална. Отац јесте тај који је постављао шине, стављао локомотиву, али мајка је била та која је убацивала угаљ у парну машину. Био је то савршен спој двоје људи различитих карактера, који су због наше едукације и одрастања играли различите, али изузетно компатибилне улоге.

Војничко одрастање

Никола и ја смо расли у војничкој атмосфери, тачно се знало шта се може и до које границе. Стварање радних навика било је есенцијално. Обавезно смо после школе и ручка с родитељима, односно пошто се они одморе и попију кафу, сви заједно ишли у башту. Загртали смо кромпир, пасуљ, радили све. Када смо довољно ојачали, ишли смо да копамо кукуруз у њиви. То ми је најлепши период детињства, мада је физички било тешко и морао си страховито да развијаш стрпљење.

Баба је била у средини, па иде један син с једне стране, други с друге, па онда идем, рецимо ја, па мама, а с друге стране иде буразер, па стриц. Били смо ушушкани између двоје старијих који су могли да нам помажу. А све време док смо копали, баба је причала како су одрасли, како су се борили за живот, стављајући акценат на људе који су били у праву јер су се борили за истину. И то је усађивање правих вредности од малих ногу, то нам је био тас на ваги и дефинисало нас кроз цело одрастање. Још у детињству схватимо да јесте тешко, али кад урадиш нешто сви ће бити поносни на тебе.

Одлагање задовољства

Кад смо стизали да се играмо, било је то одлагање задовољства, што је вероватно најважнија категорија у одрастању. Кад дете хоће нешто и ви му то одмах дате, оно неће стећи осећај да се бори за то или да треба да се стрпи како би задовољство било још веће. Увек смо стизали на крај игре с осталима. Знали смо, кад отац крене да спушта ролетне, а имали смо четири велика прозора на дневној соби, то је крај.

Док спусти четврту, морали смо бити у кући или бар на вратима. Или када се упали светло на улици – правац кући, нема само још минут. Отац никада није нешто рекао два пута.

Трпели су наше одређене несташлуке. Скупљали смо иловачу у Бари и врло често се ту расечемо на стакло. И онда смо узимали шибе којима су се деца некада тукла, на врх стављали глину и то бацали. Највећи број играчака и игара сами смо смишљали. Жмурке смо играли без резерве, као каубоја и Индијанаца. Онда смо гледали да игра буде компликованија. Кад сам имао 14-15 година пео сам се на ограду око парка, чији је профил цеви био око три центиметра. С једне стране тротоар, с друге жива ограда. Ходао сам по тој огради неких 40 метара, успео сам два пута да је пређем. Нисам схватао да ће ми то некад пуно помоћи, да ће ми живот у доброј мери бити такав.

Нисам упао међу ватрогасце

Доста другова ишло је у секцију ватрогасаца, освајали су медаље, али ту никада нисам успео да упаднем, а покушавао сам неколико година. На фудбал смо ишли сви. Фудбал, кошарка, тенис и рукомет играли су се сезонски јер сале није било. Одбојка је била традиција. Жене из клуба „Клек“ освојиле су 1964. Куп, а мушкарци 1972, што је огроман успех у Југославији. Касније је све пало и пропало. Паралелно сам тренирао фудбал и одбојку. Био је септембар, први разред средње, кад ми је отац рекао: „Можеш да тренираш шта хоћеш, играћеш одбојку“.

Гимназија у Новом Саду

Био сам одличан у основној, а ишао сам у гимназију „Коча Коларов“ у Зрењанину. Први разред врло добар, у другом је просек био 4,90. И трећи сам био одличан, а онда сам прешао у Нови Сад. Отац је одлучио да је време, пошто сам превазишао средину, да се отиснем у професионалне воде с одбојком и отишао сам у „Војводину“.

Уписао сам четврти разред у гимназији „Јован Јовановић Змај“, која је тада словила за најјачу у бившој Југи. Није било као данас спортских одељења, професори нису имали никаквог разумевање за моју одбојку. Био сам врло добар. Имао сам интересантан последњи час руског језика. Због путовања и свега осталог, одговарао сам целу књигу. На крају ми је рекла: „Дарагој Владимир, ви получите двојку“, а двојка је у руском језику негативна оцена, као код нас кец. Хтела је да ми да кеца зато што нисам уписао сремско-карловачку гимназију, јер имам фантастичну склоност ка језицима. Успео сам да извучем неку двојку иако ми је, практично, руски као матерњи.

Реакција на уцењивање

Једногодишњи уговор с Војводином истекао ми је 1989. Разговор с тадашњим првим човеком клуба био је врло непријатан и уцењивачки, рекао ми је: „Ако одеш из Војводине, уништићу ти каријеру, нећеш више нигде играти“. Назвао сам оца: „Реци овима из Младости да дођу у Сомбор“, управо тад сам кретао тамо на школску олимпијаду. Чекали су ме у ауту на паркингу у Сомбору, рекао сам: „Дајте ми уговор!“ „Али да погледаш!“, узвратише. „Не!“ С људима се договара, уговор је за оне који не верују једни другима. Потписао сам не гледајући ништа. То је реакција. Врло често они који би да ми се супротставе, да ми прете, инате се, добију најгору могућу реакцију.

Никад се не кајем. Све што радим, радим с уверењем и 100 одсто својевољно. А уколико се нешто деси, таква је Божја воља. Прихваташ, идеш даље. Ћао. Када вам се затворе једна врата, Бог вам отвори троја. Не знате зашто, али он је чуо разговоре које ви нисте.

„Санта Марију“ сам научио напамет на часу

Сећам се, у другом разреду гимназије, добили смо задатак – биографије 5-6 књижевника, њихова дела. Али, добили смо и да део „Santa Maria della Salute“ научимо напамет, а што нисам стигао. Први час је питала књижевнике, али нисам дошао на ред. Други час песму и био сам међу првима. Рекао сам да нисам стигао, а професорка је: „Сад ћеш да добијеш један па ћемо да видимо како ћеш даље“. Док су остали одговарали, научио сам песму напамет. Ниједном је више нисам прочитао, али и даље је знам.

Људи се плаше себе

Људи очекују да им све падне с неба. Чак 99 одсто њих живи у страху да проба, да да све од себе јер се плаше да ће можда сазнати да не могу да добаце, да нису ти за које верују да јесу. Свет просечних су ти који стоје испред линије и плаше се да закораче на терен јер их тамо чека тешка спознаја истине о себи. И то је ствар избора. Све је у животу ствар избора. Кад неко каже: „Знаш, морао сам“. Мајсторе, немој мени то да причаш, кажи то себи. Код мене то не пролази. Једина ствар која мора јесте да се умре, али то није до нас. Можете да узмете савршеног бионичног човека по питању грађе, свега. Али оно што прави разлику није у мишићима, него у глави и срцу, и мало ниже, ко га има.

Војска

Дакле, те 1989. потписујем за Младост из Загреба. Следи регрутација. Отац је у војном одсеку молио да ме пошаљу у Загреб. И добио сам – пешадија на војном аеродрому Плесо. Ту сам научио шта значи неправда, шта реч, а шта хијерархија. Ипак, војска ми је дошла као одмор. Скинуо сам се 15 дана раније јер нисам користио редовно. Ушао сам у ритам с Младошћу и провео вероватно најлепшу сезону у каријери баш у Загребу. Имали смо град који је био наш, феноменалне услове, боље него игде у бившој Југи. Већ на крају године договарали смо да дође и Никола. Међутим, десио се онај несрећни рат и све је пропало.

Никола и ја

Био сам с репрезентацијом и у паузи одигравања, пошто се већ закувало, десиле су се барикаде, Книн и тако даље, вратио сам се у Загреб да подигнем неколико стипендија. Међутим, ништа нисам добио, сви су одједном нестали. Позајмио сам новац од човека који је држао билијаре у Дому одбојке у Загребу да бих се вратио за Београд. Из воза у Београду, правац на авион за Атину, на Медитеранске игре. Јун је месец. Стигао сам у пола три ноћу у Олимпијско село, где су биле Игре. Ујутро сам сазнао да је пукао рат. Хрватски спортисти, што је људски и нормално, решили су да не играју, ми смо одиграли. Уговор с Младошћу више није био валидан, био сам пред избором: Војводина, јер ми је ту играо буразер, или Звезда. Иако је Звездина понуда била боља, одем у Војводину због буразера. Никола и ја никад нисмо били ривали. Какав је био наш однос кад смо били клинци, такав је и дан-данас. С те стране никада нисмо одрасли. Зезамо се на наш, специфичан начин. Што би моја Сара рекла: „Ни суд у Стразбуру не би могао да пресуди ко је од вас двојице у праву“. Никад није било старији брат, млађи брат, ауторитет, само максимално поштовање, иако смо два различита света.

Вања Грбић – фото: приватна архива

Почетак свега

Дуго сам желео да одем на Хиландар. Наговорио сам двојицу пријатеља док смо били на мору. Хиландар пробуди у вама оно што постоји. Или га имате или га немате. Кад одете и схватите да се тамо чува наслеђе нашег народа и наше вере, кад видите где се камен улубио од монашких ногу које га више од 800 година газе, где се чувају стреле, штитови и иконе из Косовске битке… Видите почетак, низ до вас, и да ће тај низ да се настави. А ви у тој краткој епизоди која се зове живот треба да схватите и нађете улогу коју треба да одиграте. Схватио сам да је моја она коју радим сада – да се бавим децом, да их спремам за живот, да буду бољи људи. Долазе ми деца из 37 земаља, свих раса и религија, правимо савршену причу. Из Србије иде порука.

Да не експлодирам

Никад нисмо имали психолошку помоћ као спортисти. Само у Загребу тестирање 1991, а психолог ми је рекао: „Мораш да нађеш начин да се празниш иначе ћеш експлодирати“. Ако нон-стоп доливате и доливате, пући ћете. Идем на пецање кад год могу – Апатин, Бечеј, Дрина. Боравим с драгим људима и уживам у природи. И волим море. Имам јако добре пријатеље у Метковићу. То је врхунски хедонизам.

Бразилске муке

Из Војводине с 22 године идем у иностранство као већ стандардни репрезентативац. Мајка је сваки пут плакала. Прво кад сам одлазио у Нови Сад, потом у Загреб, па за Италију. Тек након пет година проведених у Италији мало се смирила. Плакала је и кад сам ишао за Бразил. И на крају, кад сам ишао за Русију и Јапан није толико јер је Сара била са мном. А онда за Турску, опет је била забринута јер је то Турска, а ишли смо са двоје деце. Међутим, Истанбул је град ван времена, ван свега. То ми је најбоља печалба. Најближи су нашем менталитету.

Вања Грбић – фото: приватна архива

Мени је 80 одсто ствари и времена исто – утакмице, тренинзи… Али у Бразилу сам имао озбиљан проблем. Кренете ујутру с тренингом, трчање, сала, пливање, радили смо буквално све од ујутро до увече. Упалио ми се нерв задње ложе бицепса и нинџа терапеут ме је палио жаром. Гори месо. Живе ране, морао сам десет пута дневно да испирам да се не инфицира. И после пет дана опет сам био на терену. И дан-данас имам ожиљке, иако је то било 1997/1998. Имам 11 рупа направљених ватром. У Бразилу ме је и тренер малтретирао, па сам се вратио с гастритисом и две ерозије, односно рупе у желуцу. Морао сам потпуно да променим начин живота, ритам исхране, све. Физички бол, умор, стрес – све прође после највише 96 сати, али емотивни стрес траје 30 дана па навише. А неке трауме вам остану за цео живот. Пораз од Тревиза 1995, губимо првенство јер је био бољи, а ми смо били немоћни, исцрпљени… – то ће ми остати вечито.

Љубав

Било је пуно љубави, симпатија, највише неузвраћених. У средњој су најлепше биле гимнастичарке, али оне су обично пуне себе, а ја сам био јако срамежљив. Генерално, то је један део мене о коме не волим да причам. Трудио сам се да се моја изабраница осећа као краљица. Једина права љубав десила ми се са Саром. Имала је 21, а ја 31 годину, кад смо се упознали те 2001. на проглашењу спортисте године. Она, каратисткиња, била је најбоља код млађих спортиста, а ја код старијих. Одмах смо почели интензивно да се дописујемо. Замолио сам је да сачека на аеродрому једног мог пријатеља који ће јој донети нешто. Тај пријатељ сам, у ствари, био ја! Мислим да и дан-данас чува те играчке које сам јој донео. И од тог фебруара 2001. почиње спајање две половине јабуке. Био сам само дан ту, морао сам назад у Рим. У марту сам опет дошао накратко. И када сам се вратио у априлу, више се нисмо раздвајали. Пошла је са мном у Рим. У јуну смо се верили и онда се отимала дуго, до 25. августа, да се венчамо. Ручак је био у Новом Саду, нас 60-65. Окупили смо прво колено породице – бабе, деде, очеви, мајке, браћа, сестре са својим породицама, да људи, ако се сретну на улици, знају да су сада род. Свадбу смо правили у ресторану на Ади Циганлији. Јурили су ме папараци за момачко вече, крили се тамо, овамо, а ја сам с кумом Салетом Илићем пецао на брани у Клеку. Сара и ја наставили смо да се забављамо и проводимо. Отишла је са мном у Јапан, била је и у Грчкој. Ину смо добили тек у Москви 2004. И 20 година после једно другом кажемо „паче“, „паче“. Својој деци желим брак као наш. Нема свађе. Постоје различитости, али стрпљење, толеранција и разумевање могу да реше и превазиђу све. Када схватите да сте створили децу, она су приоритет. Породица, то је целина.

Сину сам дао име по кнезу Лазару

Грбићи су од Хребељановића. Након Косовске битке склонили су се у манастир Горник, док нису морали двадесетак година касније да беже од Бугара – једни су добили Лазареву круну да чувају и презиме Крунић, други заставу, а они којима је дато да чувају грб, постали су Грбићи. И дошли су до Херцег Новог, што се углавном прати по славама, односно црквама. У Херцег Новом има Црква Светог Срђе и Вакха, што је и наша крсна слава. Потом су прешли у Дубровник, где су узели млетачко презиме, па вратили старо и стигли до Задра. Има село Грбићи поред Задра, покатоличени су, наравно. И ушли су у континент до извора Зрмање. Заједница браће и сестара углавном је живела у Лици, а махом су били жандари или железничари. И мој прађед Богдан је из Лике дошао на службовање у Требиње, где је упознао прабабу. Ђед се само родио у Лици, одрастао је у Придворцима поред Требиња, где се и оженио бабом. И онда су возом без повратака 1946. дошли у Банат. Да ли је то тако од Хребељановића, не може бити сто посто потврђено. Кажу – истина је оно у шта верујете. С обзиром на то да је пуно тога Хребељановићевог у нама, пре свега у вези с патриотизмом, ја верујем. Наравно, сину сам дао име Лазар, по кнезу Лазару.

Највеће радости

Прва радост – ћерка Ина. Што каже Сара, она је била савршено дете, по књигама. Сад је девојка, има 17 година, а као да је јуче било кад сам гледао малог Марсовца. Сећам се, остао сам сам с Ином кад се родила, Сара је с мамом изашла у куповину. Буквално сам био укочен, с бебом у рукама, како ме је и оставила. Након три минута сам је звао и рекао да плаче као никада досад. Све су то ствари које морате да прођете. Спортисти живе као под стакленим звоном. За обичне ствари, типа да станете у ред, платите рачуне, нисмо знали. Неко је то радио за нас јер је то дистракција, одвлачи енергију од онога што треба да радите. Нисмо јурили сина. Очекивали смо Зое, а родио се Лазар. Ни за једно дете нисмо желели да знамо пол. Био сам на сва четири порођаја. Моје поимања је да за жену коју волим, када сам јој највише потребан, треба да будем ту. А посебно у Москви где никога није знала, па ни језик добро. То ми је једно од четири најлепша искуства. Остала три су била у Београду.

Вања Грбић – фото: приватна архива

Цела моја каријера била је покушај да докажем својој земљи и свом народу колика је ми част да играм за њих. Олимпијско злато значи. Медаље значе. Али деца су моји трофеји. Имам четири најлепша трофеја – Ину (17), Уну (15), Милу (9) и Лазара (5). То је мој врхунац. Ина и Уна су ишле на ритмичку гимнастику, на карате, сада су на одбојци. Мила је ишла на спортић, пробала је мало одбојку и одушевила се, али мислим да је још рано.

Смрт оца

Највећа туга – губитак оца. С тим се не мирите, то не прихватате. Имао је срчани удар, реанимирали су га, пребацили у Зрењанин. Био је на апаратима, у коми, па смо га некако пребацили у Београд. У Клиничком центру смо имали наду, озбиљну наду. Међутим, премештен је на ВМА. И кад је прешао на ВМА, осетио сам, знао сам да је готово. Десетак дана је трајала борба тог септембра 2008. Била је то Божја воља. Био је и отац, и тренер, и пример, и лидер у сваком погледу. Сам себи најгори, јер све што је радио, радио је екстремно. Држао се зареза до краја, баш онако како је морало.

Док ми је отац умирао, отишао сам у цркву и понудио свој живот уместо његовог. Али, то је било егоистично. Тада сам имао двоје деце, жену, своју породицу и одговорност. И он први би ми рекао „Јеси ли ти нормалан?!“ Емоција је била искрена, али није била усмерена у правом смеру. Кад је умро, прекинуо сам каријеру. Сезона 2008/2009. била ми је последња. Али отац је увек ту. Кад Никола, рецимо, освоји првенство, говорио је: „Па добро, није било лоше“. Па и ја назовем Николу после освајања Купа шампиона: „Па добро, није било лоше“ и исмејемо се баш, из срца. И дан-данас питам Николу: „Је л’ имаш пара?“, јер је то била очева узречица. Кад се све то десило, кад смо га сахранили, догодиле су ми се неке ствари, у смислу преузимања одговорности, живота, свега. Имао сам страшну потребу да опет одем у Хиландар. Ту сам 2012. сазнао да је Сара поново трудна, родила се касније Мила. И тај тренутак у Хиландару – ушао сам у трећу припрату коју је кнез Лазар направио 1380. Има интересантан зид, ту су Свети Владимир Московски, кнез Лазар, краљ Милутин, највећи ктитор српски, и негде на крају Милош Обилић. И осетио сам тада као да ми покојни отац каже: „Ради, чувај традицију, буди ктитор, ја те пазим“.

Храбро срце

Могу да плачем само због искрене емоције, а то некоме може да буде и глупост, као што је морал. Плакао сам гледајући Храбро срце и Мела Гибсон. И не када га убијају, него када се Роберт Брус, који га је издао, враћа од енглеског краља и каже Шкотима: „Борили сте се за Воласа, сад се борите за мене“. Шкоти бацају Воласов мач, забија се у поље и крећу у борбу. Постоје ствари због којих вреди живети и умрети. То су љубав и вера. Лова дође и прође, оно што стварно вреди не можете да купите.

Вања Грбић – фото: приватна архива

Доктор

По завршетку каријере уписао сам ДИФ, дипломирао сам 1. октобра 2014. Уписао сам и докторске студије да бих схватио како најбоље да радим с децом. Јако сам поносан и на специјалну Олимпијаду, рад са децом са интелектуалном ометеношћу. У животу још треба да докторирам, то ће се десити врло брзо. Нажалост, бићу вероватно једини врхунски спортиста, олимпијски шампион и члан Куће славних, који ће бити доктор наука спорта и физичког васпитања. И треба да остварим један пројекат о коме не желим да причам, а тиче се рада с децом, њиховог здравља. Пошто ми обично украду ствари о којима говорим јавно, сад ћутим.

Кад ме не буде било…

Кад ме не буде било, волео бих да људима остане на памети: „До тебе је, немој да се предајеш, бори се“. Кад год да им је тешко, да знају да је предаја гора од пораза. И да чувају оно што смо и ко смо, без обзира на време, трендове и то што није популарно рећи „Ја сам Србин“.

Јелена С. Спасић/КУРИР

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар