• У једном селу у околини Билеће непосредно послије Другог рата живјела је бројна породица. Имање је било велико, доста земље а и многобројно благо.Како је невјеста спашавала дугогодишњу традицију послушности?

Кућа приземљуша, у једној просторији огњиште, око њега камене сједељке, иза њих у углу амбар с брашном, а над огњиштем вериге с великим котлом. Овај дио куће био је без стропа па су се уочавали чађави дрвени рогови крова на којима се с касне јесени суши месо. Друга просторија била је далеко већа и пристојнија за боравак.Породица је била бројна.Осим свекра и свекрве ту су биле и две неудате свекрове сестре, дјевер и његова фамилија.
У таквој средини новопридошлој невјести није било лако. Свака се њезина грешка мјерила и оговарала. Према обичајима она је била „најмлађа“ и морала је да преузме многе кућне обавезе. Један од тих адета био је и да невјеста прије поласка на пут свекра и свекрву пољуби у руку, а тако и при повратку кући. Та привидна симболика поштовања крила је у себи и ризик да се њеним неиспуњењем стекне утисак непоштивања оних којима се такав ритуал приређује, па се кроз то и цијенила оданост онога ко је морао да испуни тај обичајни захтјев.

Панорама села

Заборавна невјеста

И тако једног дана спреми се невјеста да са својим мужем пође у сусједно село, у посјету својима. Иако је недјеља, за невјесту нема предаха. И тек негдје прије поднева она нађе времена да се нацифра па све на њој блиста, а свекар сједи испред куће и гледа како запет коњ пасе траву. Спаковали су нешто милоште у торбу и при поласку поздрвише се са „збогом“. Само што замакоше иза прикрајка обраслог шумом, свекар онако мрзовољно зове жену:
– Виђе ли ти ово? Нацифрала се ова наша невјеста ко да ће на заглед, а не да види ону своју сиротињу. Пође а не хтје да ме пољуби у руку.
– Ама, можда је у журби заборавила – брани је свекрва.
– Ма каквој журби, видим ја на њој како се она помало отргла са узда. Ако тако настави, неће изаћи на добро. Све ће се пореметити, па ће она да му води главну ријеч. А ово јој нећу шале опростити – вели свекар. Њих двоје већ су прешли пола пута, а она одједном застаде, ухвати се за главу и сва избезумљена ће своме мужу:
– Ау, шта сам заборавила!
– Шта? – упита он.
– Заборавила сам пољубити свекра у руку.
– Иди носи те ђаво – љутито ће он – као да је то сада важно!
– Важно је – нагласи она. – Ја се морам вратити.
– Ма гдје да се враћеш, ево смо скоро до ваших кућа. Као да он држи до тога, пољубила га или не, исто му се вата.
– Не, ја се враћам!
Предаде мужу торбу, промијени обућу и крену натраг свекровој кући. Иде она тако путем и размишља да ли да му каже да се за ово мало времена доста у њој навукло једа и срџбе. Осјећа она већ дуго у каквом је положају у кући с толико чељади гдје јој скоро свако може да заповједи. И тако прије него што је дошла близу куће, преломи се нешто у њој, па одлучи да ову прилику не пропусти. „Рећи ћу му шта мислим, па куд пукло да пукло. И онако ми је превише њихових подвала.“ Тек што се почела примицати кући, свекар сједи у дворишту, и види иде неко чељаде слично његовој снахи. Како се она приближавала, свекар стави руку изнад чела да му сунце не заклања видик.
„Богами је снаха. Каква ли је мука наћера да се по овом звиздану врати? Да се није, не дај боже, нешто лоше десило? Да није шта заборавила? Ама, да није, не до бог, чула шта сам говорио?“, почеле су муњевито да се гомилају мисли кроз старчеву главу. Чим се снаха приближила кући, свекар устаде с троношца и чудећи се повика:
– Невјесто, весела била, јеси ли то ти?!
– Јесам! – одговори она.
– Ама шта те наћера да се враћаш за мила бога?
– Заборавила сам при поласку да те пољубим у руку.
– Ама, иди, носио те ђаво – на то ће свекар – какву руку и какво љубљење! Одкуд ти је то пало на памет да се због тога враћаш, као да је то важно – убједљиво ће старац с притајеним осјећањем задовољства, размишљајући, ипак, да је добро што се предомислила, као да јој је бог шапнуо малопређашњу прекору.
– Ама нећу да говнаш за мном! – одговори снаха, пољуби на брзину свекра у руку и поново крену пут својих.