Ми Срби смо некако чудан народ. Свака генерација мисли да живи у најтежем времену, да је претходним генерацијама било боље, а да ће тек наредна покољења живјети у благостању.
Ако случајно одете код комшинице, станете са неким на улици, или са новинама свратите на јутарњу кафу у ваш омиљeни кафић прије посла, уплешћете се у добро познату причу. Не, ви нећете расправљати о успјесима младих спортиста, или дотигнућима добрих ђака. Поготово нећете расправљати о некој доброј књизи, јер шта су сад за већину људи књиге постале, само укоричене, по вама, „глупости“, неког тамо, са којим ви нисте ни ријеч проговорили, али вјерујете причама, али само оним које ту особу куде.
И док испијате полако кафу, за столом ће вам се придружитијош један, или ако сте срећници два, истомишљеника, да вам хране его. И управо тада, док и они наручују конобарици пиће, а она упозната већ са тим да желите кафу са млијеком, почиње „кукање“. Ма, ни та кафа не би била кафа без тога. Кад кажете идем на кафу, обично се мисли на оговарање свакодневнице, и наравно, ви морате бити у праву. Отварате прве странице новина-политика. Наравно, коментаришете нове законе, одлуке скупштине, како то није у реду. Затим, добро позната реченица слиједи- „ да сам ја тамо, ја бих овако…“. Е, сада ту постоји један проблем, нисте тамо, тако да ваше планирање је протекло узалудо. Долазите, до средине новина, и узвикнете оно „ Докле више“.
Ако случајно чујете од некога те ријечи, немојте имати дилему, особа поред вас је стигла до рубрике са цијенама. Поскупљењем горива, кафе , брашна, карта за градски превоз…видите и повећање пензије за 3 %, кукате опет како су се прегулили, боље да нису ни то. Жалите се на плате, незапосленост, онда прелазите на дјецу…чисто да се спомену њихове оцјене у школи и то како бораве по кафићима више него за књигом. Коначни закључак је како је дошао смак свијета. Нема даље.
Али, зар не треба да уживамо у ситницама, зар не треба да будете срећни што тога тренутка пијете кафу са пријатељем, кога и не сматрате можда пријатељем, док су ваша дјеца у школи, а жена кући кува ручак. Знате, тамо негдје на Блиском истоку, у рукама мјесто кафе држе пушке. Тамо негдје у Африци дјеца гладују, док ви вашој имате бар купити чоколадицу.
Ово је вијек гдје сви кукају на неимаштину, а носе телефоне од 200 еура, гдје се кука како нема хљеба, али има се за најмање три кафе дневно, а цигаре да не помињем. То је кажете, нормалан трошак. Тешко јесте, али то не морамо понављати константно. Само да знате увијек има горе од горега, како наш народ каже.
Добродошли у вијек гдје технологија и могућности расту, а жеља људи за образовањем опада. Добродошли у вијек гдје дјеца, иако имају за лектиру, не читају Горски вијенац, док њихове бабе знају га пола на памет. Читају они, не поричем ја, али оне романе што се могу купити по најнижој цијени уз кулинарске рецепте.
Добродошли у вијек гдје се мјесто добар дан, људим опсује нешто, са изговором да је то тако нормално. У вијек гдје не важи она Шантићева „ сунце туђег неба“, већ она „трбухом за крухом“.
Корачате временом гдје су Ршумовић, Антић, Радовић, Десанка, само тамо неки пјесници и писци. Једина звезда за коју дјеца знају, није она Мике Антића, већ клуб , чије утакмице пратимо са урликањем у оближњем кафићу. Дјеца мјесто Тома и Џерија гледају Великог брата и Фарму и слушају турбо фолк, аутора који немају ни средњу школу.
У вијек, гдје су они који уче и раде, дворске луде по кафанском размишљању. Ни љубав више није што је била. Људи се не поштују, лажу једни друге, једноставно живимо у свијету интрига. А они који се усуде да воле, обично не буду вољени, нар не на начин на који заслужују.
Добродошли у вијек у ком сви спавамо, и из кога се морамо пробудити, ако желимо опстати.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
