Милена никада није планирала да у Америци остане за стално, желела је да види велику изложбу надреалиста, па је зато купила повратну карту. Али, како је убрзо почео рат, она пише мајци да њена повратна карта издата у француском туристичком друштву и плаћена у францима (а не у доларима), сада ништа не вреди. Карта се није могла ни пренети на неку другу компанију.
Пред пут, као на филму, у задњи час, она је продала слику ‘Композиција’ и тако заокружила суму новца која јој је била неопходна да купи карту. Чек на 2.000 франaка заједно са писмом добила је 9. августа, а већ 18. августа 1939. Милена се укрцала на брод „De Grasse“ и запловила преко океана…
Са два велика кофера и једним малим, са две кутије за шешире и неколико слика, она стиже на докове Њујорка 27. августа. Слика ‘Композиција’ која је Милени помогла да крене на далеки пут, данас се налази у Народном музеју Србије; добили су је на поклон од Сибе Миличића 1963. који је слику откупио директно од Милене и тако јој омогућио да крене у своју последњу авантуру.
После извесног времена Миленина еуфорија је спласла, на Менхетну је живела веома тешко, као и сви други досељеници. Током Светске изложбе, почео је Други светски рат, а да би обезбедила егзистенцију ради као модни и рекламни илустратор за бројне часописе. Задивљени њеним талентом, челни људи магазина „Вог“ у априлу 1940. објављују ‘Модел плаве венчанице’ на насловној страни. Она је прва српска уметница која је радила илустрације за овај чувени магазин и једина чија се илустрација нашла на насловној страни.
Милена излази у црначке ресторане и слуша њихову музику, а у писмима родитељима каже да одасвуд чује Италијански језик и да у пролазу виђа пуно Јевреја. Од када је стигла у Њујорк, много пута су јој рекли „да је њено сродство са Краљем најважније“ и да то стално мора имати на памети. Када је мало боље упознала тај нови свет, закључила је да јој је присуство у јавности неопходно за успех. Критичари су писали о Милени да је лепа, чак лепша од девојака са њених слика, а она је писала оцу како изгледа град и људи у њему: „Видела сам главне улице Њујорка са продавницама које опасно привлаче, неодољиве су… а Бродвеј ноћу, сав осветљен као вештачка ватра, узбудљив, фантастичан, пун биоскопа, фотографија лепих девојака које играју; аутомата свих врста: од топлих кобасица до играчака; ресторана, продавница воћа, поврћа и новина, барова са хладним напицима. Кувари са белим капама певају џез док припремају храну. По тротоарима се не може кретати од гомиле народа који се гура са свих страна. Ја често идем тамо увече, одлазим у један мали биоскоп, а затим се враћам кући… Вечери су дуге, а када не знам шта да радим, гласно разговарам са вашим фотографијама. Мамином и твојом, бакином и дедином и такви разговори се (скоро) увек завршавају сузама…“
Милена Павловић Барилли, Композиција, 1938. – слика у власништву Народног музеја Србије
Ипак, за само годину и по дана, Нову 1941. годину дочекује у Ric Karltonu на Менхетну као позната личност њујоршког друштва и уметничког света. Она је постала цењена у елитним круговима као уметница чије портрете многи траже. Није се бунила када су је новинари називали „принцеза“, алудирајући на њено сродство са Карађорђевићима јер је то скретало пажњу на њене слике и изложбе.
Од 1939. до 1945. настаје њен такозвани ‘амерички период’ где видимо контраст модног комерцијалног дизајна и портрете личности из високог друштва. У марту 1940. у њујоршкој Julien Levy галерији, Милена приређује своју прву изложбу у Америци која је била нека врста промоције њеног сликарства. Часопис „Арт Њуз“ доноси похвалну рецензију, а овај успех јој широм отвара врата њујоршког уметничког друштва, а сâмо шест месеци раније у истој галерији изложбу је имала Фрида Кало. У Њујорку је 1942. насликала и свог рођака, краља Петра Други Карађорђевића.
Пленећи својом појавом, пореклом, образовањем и врсним познавањем неколико светских језика, Милена се упознаје са многим утицајним људима из света уметности,који су јој помогли да уђе у круг познатих интелектуалаца, галериста, уредника модних часописа… Њене изложбе у Њујорку и Вашингтону заокупљају пажњу ликовне критике, публике и јавности. Уредник уметничке рубрике „Вог-а“ пише да су Миленине слике „изузетан феномен у области америчке уметности.“
Те ратне године Милени су донеле и срећу на љубавном плану. Крајем 1943. Милена се удаје за 12 година млађег американца Роберта Гослена који је био официр авијације. Упознали су се код једног заједничког пријатеља после њене изложбе у Вашингтону. Венчали су се на католички Бадњи дан 1943. у Северној Каролини, где се налазио војни камп у којем је он служио. Са пуно елана Милена ради декор и костиме за балет „Себастијан“ који је приказан у новембру 1944. Захваљујући успеху који је постигла са опремом ове балетске представе, добија писмо са понудом да изради декор и костиме за „Сан летње ноћи.“
Супруг Роберт Госелин – његов портрет урадила је Милена – Фото Галерија Милена Павловић Барили, Пожаревац
Али, на пролеће повређује кичму приликом пада са коња. Интензивно ради и за време болести, иако носи метални корсет за горњи део тела. Као мала девојчица, Милена је захваљујући ујаку-пуковнику Воји, стекла основна знања о јахању. Постоји велики број сачуваних фотографија из Србије на којима она јаше.
Носталгија за Европом, родитељима и пријатељима остала је стално жива. Никакви успеси и слава, то нису могли да ублаже. Срећом, назирао се крај рата и она се радовала повратку и поновним сусретима. Преко Радио Њујорка, Милена поздравља ослобођење Београда. Али, те пробуђене наде никада се нису оствариле. Милена умире изненада, 6. марта 1945. у свом апартману у 36 години. По савету лекара, Милена је већ у Паризу пила лек за срце… у Њујорку, у лекарском налазу, написано је да је вишемесечни живот у гипсаном кориту додатно ослабио њено срце. Од малена, она је била слабог здравља…
Њени посмртни остаци из политичких разлога нису могли да буду донети у родни Пожаревац, што је била жеља њених родитеља, већ су се морали предати оцу у Италију. Милена почива на гробљу Testaccio, у гробници бр. 774. на римском некатоличком гробљу. У исту гробницу касније су, по сопственој жељи, сахрањени и њени родитељи: отац Бруно (1952.) и мајка Даница (1965).
Извор: РТС Дијаспора/Марина Булатовић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
