• Поводом стогодишњице смрти Алексе Шантића у организацији Удружења грађана Мостара и Савеза Срба из региона, у уторак 16. априла 2024. године у великој сали Народне Библиотеке Србије у Београду одржано је вече посвећено великом српском пјеснику. У склопу програма представљена је и прва персонализована поштанска марка са ликом Алексе Шантића која је, захваљујући Савезу Срба из региона, одштампана у фебруару ове године.

Уз подсјећање да је прошле јесени у Мостару боравио патријарх српски г. Порфирије. што је била прилика да тамошњи православни Срби након 90 година дочекају патријаршијску литургију у Саборној цркви, скуп је благословио викарсни епископ ремезијански г. Стефан.

У име организатора скуп је поздравио Благоје Ребић, предсједник Удружења Мостараца у Београду. Он је истакао да је Удружење Мостараца било веома активно у ратном периоду када се организовано слала хуманитарна помоћ у завичај, након чега је услиједило неколико година паузе, да би рад обновили 2017. године.

– Углавном се једном годишње окупимо на завичајној вечери што је прилика за дружење и евоцирање успомена, али веома нам је драго што је одштампана поштанска марка са ликом Алексе Шантића који је својим дјелима прославио Мостар.

У име суорганизатора Савеза Срба из региона скуп је поздравио предсједник ове организације и народни посланик Миодраг Линта. Он је иницирао штампање поштанске марке са ликом Алексе Шантића, са намјером да буде креирана на ћирилици и да се на њој изнад Старог Моста види и Саборна црква Свете Тројице из његовог времена.

– Пјесма Моја отаџбина свједочи да је Шантић био свесрпски пјесник, који је и након смрти дијелио судбину својих сународника. Из Мостара, долине Неретве и Федерације БиХ протјерано је више од пола милиона Срба, баш као и из Хрватске. Малобројни Срби у Мостару су грађани другога реда који не могу да остваре своја основна људска права. Залажем се да наша мајка Србија у далеко већој мјери помаже малобројне Србе у Мостару, Федерацији БиХ и у Хрватској и донесе низ конкретних мјера како би се помогао опстанак нашег народа у региону и очувао национални и културни идентитет – рекао је Линта.

Он сматра да би требало основати посебну државну канцеларију или Министарство за Србе у региону како би се на плански и системски начин помогло рјешавање бројних проблема.

Владимир Пиштало, прослављени српски писац и директор Народне библиотеке Србије је истакао да нико није говорио аутентичнијим тоном у нашем пјесништву од Алексе Шантића. Подсјетио је да је на Шантићевој сахрани било много више људи него што је Мостар имао грађана, а приче о Алекси је чуо из приче својих предака.

– Мој дјед Сава Барјактаревић је кренуо обрнутим путем, па се са Фрушке горе доселио у Херцеговину, гдје се заљубио и остао да живи. У близини је живјела Шантићева породица. Људи су о Алекси говорили дивне ствари, наглашавајући да је млад, лијеп и богат . Поред тога, што је режирао, пјевао, писао и преводио, учествовао је у изградњи свих значајнијих мостарских институција које су почетком двадесетог вијека правиле завидне резултате – рекао је Пиштало закључујући да би Алекса Шантић могао да послужи као примјер најузорнијег Србина.

Академик Јован Делић је специјално за ову прилику написао есеј под називом „Слобода, Бог и човјек“. Он је истакао да су Шантићу спочитавали да нема европске видике и образовање, а заправо је пристојно знао два велика језика – њемачки и италијански и превео шест књига.

– Оспоравала му се пјесничка вриједност, а он је испјевао најљепше елегије код Срба. Мада су му неки били близу, вјероватно још нико од српских пјесника није достигао Шантићев број сонета.

Делић је нагласио да су аустроугарски цензори непогрешиво у Шантићу препознали пјесника слободе, па је тако из антологије српске лирике Богдана Поповића уклоњена најљепша пјесма о Боки.

– Шантић је изразито хришћански пјесник. Пјесма „Ми знамо судбу“ много казује о Шантићевом виђењу човјека и о односу човјека и Бога. Шантићев човјек је обдарен слободом од самога Бога и на путу је богочовјека. Он се и у своме живоме гробу бори за своју слободу, за слободу свога народа и своје отаџбине.

Пјесму „Претпразничко вече“ Делић је оцјенио као нашу најбољу елегију, али и пјесму о празнику уопште.

– О тој пјесми најбоље је писао велики пјесник и мој пријатељ Миодраг Павловић. Ова изузетна и дубоко лична Шантићева пјесма показује дубоку сродност са духом усменог народног пјевања. Она припада широкој породици пјесама са сличним мотивима пригодних и свечарских. Истовремено, указује сасвим индивидуално искуство у својим најдубљим слојевима. Силина пјесниковог сјећања на мртве превазилази индивидуално психолошке оквире и Шантић снагом своје евокативне слутње реконструише структуру једног празника у архаичком виду.

Закључујући своје излагање Делић је истакао да је Шантић успјешан пјесник који социјалне пјесме не пјева по спољашњем диктату, него свим својим срцем и искуством спајајући социјалне и патриотске мотиве.

– Шантић је пјесник прикривених пјесничких вриједности, чија топлина је потребна једнако, као и његово мушко суочавање са трајним и судбинским проблемима, у нимало лаком животу.

Академик Милован Р. Пецељ је истакао да је мало је пјесника које већина људи доживљава блиским, као Алексу.

– Књижевно је стасавао изван главних токова српске поезије, али је Шантић надмашио уску регионалну традицију, послушао савјет Богдана Поповића и нашао мјесто у антологији Богдана Поповића, а потом зарадио столицу Српској Краљевској Академији. Његов књижевни рад је био у служби виших националних циљева, тако да је спојио поетску и моралну величину и био народни пјесник. Томе доприноси и његова репрезентативна и ванвременска поезија и његова уљудност и личност хришћанина, родољуба и патриоте који је пјевао о људима када је требало, у вријеме ратова и криза. Шантић је био посљедњи омиљени пјесник 19. вијека и пјесник највеће патријахалне елегије у наше претпразничко вече, чији глас „бугари над развалинама патријахалне културе“, како вели Рајко П. Ного.

Пецељ је нагласио да су Шантић и Дучић били земљаци и пријатељи.

– Перо Слијепчевић их описује као да су на први поглед опречни један другом. Јадао се Шантић у братској пјесми како се Јован потуца по туђини, Он жали свог друга што се ломи у свијету као бескућник, док је Дучић гутао живот и даљине сажаљевао је Алексу у касаби. Ипак, једна црта сличности више их везе него што их деле све друге. Обојица су господа витезови. „Шантићево витештво је народско, Дучићево је филозофско” .

Пецељ је своју бесједу закључио поређењем записа које је о Шантићу оставио Милош Црњански и мисли Рајка Петрова Нога.

– Црњански се за вријеме служења војног рока у Мостару 1921. састајао са Алексом Шантићем и описивао га је као отмјеног човјека и једног од најмушкијих типова које је упознао међу пјесницима. Узгред је писао: „Ја нисам читао Шантића – зашто бих га читао? Кад хоћу да читам, читам сонете Микеланђела, али сам Шантића поштовао“.  С друге стране Рајко Петров Ного каже и да није написао „Претпразничко вече“ Шантић би био велики пјесник.  Та пјесма – која памти да је породичне среће било – родила се заправо у умирању, оног о чему пјева“. Зато у Шантићеву пјесму треба ући као у „острво доброте“, како нас је учио Перо Слијепчевић, за кога је Шантић био – „десети Југовић”. Ного закључује да се придружује Црњанском „Ни ја Шантића не читам – ја га напамет знам. Шантић је за мене успомена.“

Горан Лучић, уредник портала Слободна Херцеговина је на почетку свог обраћања прочитао пјесму коју је написао на стогодишњицу смрти Алексе Шантића „Када се у Мостар враћам“.

– Мало је народа у свијету који имају пјесника као што је Шантић. Живо срце једног народа у коме се заискрила велика брижност за народну судбину и људско достојанство, у коме је жуборила најтананија љубав према родној земљи, према мајци и породици, према своме граду. И оно најважније, велика благост према нашим тешким подјелама. Нико тако искрено и часно није волио и разумио наше муслимане и католике, наше синове које је вријеме и бура историје одвојила од брода српскога рода. Алекса их је као нико скоро светачки волио и призивао „остајте овдје, будите међу нама јер ми смо ваши“. На стогодишњицу покоја пјесника душе Херцеговине, овдје у Београду уз светосавски жртвеник, достојно се опоменути да нас Господ није заборавио дарујући нам ово херцеговачко сунце српскога језика и стиха, који нас и данас зари и грије у овом нечасном и лицемјерном времену, опомињући нас да не заборавимо да смо предачки и слободарски народ и да наша светиња у једном жртвеном пољу чека. Алекса је више од 30 пјесама посветио Косову. И да нам је нужно једино исправно љубављу, лијепом ријечју и поштењем призивати цио наш народ и то најприје Шантићевим стиховима „грки су тамо залогаји хљеба, гдје свога нема и гдје брата није“ – закључио је Лучић уз жељу да се умножи српство Алексе Шантића.

У програму је учествао и великан српског глумишта Небојша Кундачина који је казивао Шантићеве стихове, као и Јана Симоновић, ученица београдске гимназије Патријарх Павле која је отпјевала познате Алексине пјесме „Емина“ и „Што те нема“.

Програм је надахнуто водила Драгана Бокун, новинарка листа Српско коло.

Текст и фото: Трифко Ћоровић