• Позивао је све људе Херцеговине да остану на каменитој груди, под сунцем које само ту може срце да загрије. Дочекао је да остане сам у Мостару, скоро без свог народа.

У овом немилом времену, када су све српске светиње оскрнављене, национални корифеји бачени на зачеље, судбина српског народа неизвјесна; када се његов државотворни простор сужава, а споменици српског језичког и културног видокруга нескривено бришу, вјерски оријентири издају и новим несигурним путевима наводе нас на смутњу и неслогу, морали смо застати и завапити.

Кога призвати, од кога подуку добити?!

Само од онога који је и сам угрожен, а цио је свој живот поклонио српском народу, као истински доказ љубави и вјере у њега.

Алекса, наш Алекса, звао нас је из Мостара да се сјетимо себе, сјећајући се и њега!
Тужно је било гледати да и послије 20 година од примирја у Босни и Херцеговини, његов гроб стоји наружен злом западних освајачких хорди и домаћег одрођеног племена.

Хрватском освајачком апетиту као кост у грлу западао је Алекса, тај граничар српски који на шајки плови Неретвом и свијетли над старом хумском ђедовином.
Наша браћа одрођена зато чим дође прилика разбише његов споменик у градском парку и гурнуше га у Неретву, а тако заврши и свако онај ко је Алексин стих пјевао као свој.
У том невремену када се све српско рушило, давило и минирало, Саборна црква и Алекса, остадоше изнад Мостара и примише рафале у своје груди.
Саборну цркву цијеле православне Херцеговине, новоусташија је „са теком“ изгранатирала, онда спалила, па минама у гомилу слегла.
И Алексин споменик тада прими комад страдања.

15. јуна 2016.г., баш на дан када су гранате са Хума испаљене на звоник Свете Тројице и када и Алекса би рањен, сјетисмо се од кога смо и чији смо.
Срби Херцеговци из свих завичајних удружења у Београду одазвали су се и дали прилог од срца за душу. Свак је учинио помало за ово велико дјело љубави и народног достојанства.
И сакупили смо 2104,00 конвертибилне марке.

Новац смо у августу уручили Српској православној црквеној општини у Мостару, са сигурним ослонцем у мостарском пароху Радивоју Круљу, који је љепотом случајности увеличао наше донаторско вече у Београду.

Ових дана отац Круљ нас је обрадовао носећи лијепу вијест да је надгробни споменик Алексе Шантића, уз потребне дозволе Завода за заштиту културних споменика БиХ, обновљен, умивен, освјежен.
Уз гроб су засађене и двије младе маслине, знаци наше подмлађене захвалности и незаборава. Обновљена је и клупа испред споменика, на којој путник, ђак, пјесник могу посјести и са пјесником прозборити. Дио новца потрошен је и за мању обнову споменика Светозара Ћоровића.

Послије свих радова преостало је 676,22 КМ.
Тај новац смо заједничком одлуком усмјерили као помоћ за лијечење дјевојчице Кристине Батинић из Билеће.

Драги пријатељи, Срби, Херцеговци, сви Ви који сте дали прилог, подршку и својим радом учествовали у овом дјелу родољубља и памћења, захваљујемо Вам се и честитамо што сте остали на путу славне српске традиције задужбинарства и доброчинства.

Обећавамо Вам да ћемо и даље зорно бринути о потребама нашег народа, о нашим родољубивим и заслужним великанима и нашој Херцеговини, земљи сваког блага и добра.

Срби Херцеговци у Београду