Након што су ујутро добили позив од команданта батаљона да су откривени трагови и да треба приступити пребирању терена, на мјесто састајања код некадашњег аутобуског стајалишта, кренула је и група бораца са Свете горе на којој су углавном били Рабачани Срби из Врапчића код Мостара и неколико других бораца. Слободан Лозо Џингле је био у истој групи. „Кад смо кренули у патролу ишли смо у групама по двојица-тројица. Разишли смо се на једно растојање. Туда су биле још неке ледине, могло се шетати. Бранко Матковић нам даље свједочи. „Покојни Жеља Вучић имао је радио-станицу и Бога ми брзо су послије нашег пушкарања и након што смо чули паљбу десно од нас јавили да је погинуо покојни Прика Миља новић, да је Аџић рањен и да се припазимо. Ту смо се ми стационирали са једне стране брдашца, а они су са друге. Раздаљина је можда једно 50 метара. И тада је настала пуцњава… Све се то издешавало веома брзо, не знам је ли и сат времена прошло од када смо кренули. Чула се тада и њихова галама и урликање: ‘Алаху Егбер!’ Касније смо ступили у контакт са командантом Марићем. Он нам је рекао: ‘Само се држите и пратите’. Касније смо их видјели да неки полако одмичу уз Вележ… Око четири сата отприлике су дјеловали и наши минобацачи из Бањдола, спуштали су паљбу од Вележи према доље. И тако некако се спуштала ноћ, киша, магла, а ја у једној кошуљи к’о и већина нас, пошто је фино било то јутро, сунце било кад смо пошли у пребирање. Још ја понио само један оквир муниције…

…

„Касно поподне у Команду батаљона је стигао к-нт бригаде ппк. Пурковић да се упозна са ситуацијом. Заједно са њим је дошла и екипа полиције РС коју је повео из Невесиња. Договорено је да, што се тиче прикљештене групе, се ту не може много више учинити и да их треба држати у блокади. Дио појачања смјештен је у с. Бањдол, јер се сматрало да су они највише угрожени(као и током Митровдана 1992.), а један тенк Т-55 са посадом је из с. Шиповац (гдје су иначе стално била 3) пребачен у с. Свињарина, као испомоћ за одбрану с. Бањдол. Читавом батаљону су наређене удвојене страже, кружна одбрана и да ујутро сви буду будни и у заклонима. Кружна одбрана значи да се пуца на било кога ко се креће пјешке, а да се није унапријед најавио.Пурковић се након тога вратио на КМ да координише остале јединице и издаим слична наређења“.

Зоран Јањић наводи да је ојачана одбрана хаубичке батерије у селу Бањдол. Тамо је из 3. батаљона упућен капетан Момо Паровић са двадесет бораца из батаљона. Наредбом Пурковића чета војне полиције упућена је као појачање воду, који је обезбјеђивао командно мјесто на Пријеким грмима.

Команди артиљеријског дивизиона у Рабини издато је наређење да претрес терена изврши тако што ће групу упутити ка Пријеким грмима, са акцентом на прегледање пута и његове околине. Када се на командном мјесту бригаде на Пријеким грмима у поподневним часовима прикупио довољан број бораца, формирана је борбена група која је упућена да прегледа терен у околини, од командног мјеста према Кокорини. Група није ништа открила јер ће се касније испоставити да је убачена групација за напад на КМ бригаде била убачена на супротној страни према Рабини, на објекту Јаракова кита.

На локацији борбеног контакта са откривеним непријатељем у рејону ШиПовца, доласком вечери и лошег времена, након цјелодневног препуцавања у којем су обје стране имале губитке, дошло је до утишавања дејстава. На српској страни погинуо је борац са положаја на Мерџан глави који се звао Драган Миљановић – Прика. За њега муслимански извори наводе да је ранио двојицу њихових бораца прије него што је убијен. Убачена откривена група се повукла у унутрашњост према планини Вележ. Откривање ове групе код ВРС је изазвало појачање опрезности и борбене готовости са свим мјерама које су то подразумијевале.

Сјеверније од њега група бораца са Свете горе, која је пребирала терен у позадини изнад Шиповца, међутим, није се повукла из контакта са напријатељем. Њих десетак било је на том подручју. „У једна доба ми смо залегли иза једног зида јер смо осјетили да су близу. Ноћ је била…

„Ударила страшна киша, то је био пролом облака, непамти се таква, магла не види се ништа. Нико ништа нема, већином у кошуљама, и ми одлучујемо око 11 сати увече да се повучемо, да одемо назад на Свету гору. Кренули смо слободном оријентацијом… Идемо тамо, тамо су наши… То су такви услови да је тешко уопште оријентисати се… И тако до 1 сат послије поноћи ходамо, можда је било и више. Тада смо дошли до закључка да одосмо на другу страну, можда и међу њих. И сад, стани, шта ћеш, нема даље, куда ћеш?! Киша… Богу душу, Бог је неће. Нисам вјеровао да човјек у таквим условима може заспати стојећи. Рођака Мигу Матковића питам: ‘Спаваш ли? Каже: Нисам. Како ниси кад хрчеш?’ Грга Лозо само што се није оборио, Џингле ту… Сви смо ми изгубљени. Нема избора, чекамо јутро. Прије свитања ударила је бура. Однесе….

У таквом стању, са јаком кишом која није престајала да пада безмало читаву ноћ, муњама које су парале мркли мрак и грмљавином која је одлијегала подвелешким пространством, Невесињска бригада је очекивала нови дан…

„Обишао сам ту ноћ свих мојих 13 бункера на Равницама. Били смо спремни, имао сам тада, хајмо рећи, 50-ак људи. Киша је падала, заноћио сам у међупростору. Знао сам да ће негдје напасти, колико и гдје нисам знао“, каже Гајо Црногорац.

Баш такву другу ноћ 10/11. новембра, и упркос откривању њихове веће групе муслиманске командне структуре су одлучиле да наставе са убацивањем великог броја бораца у српску позадину, које су на великом простору ујтро у 6.00 сати требале напасти са зада све дијелове распореда Невесињске бригаде ВРС од команде на Пријеким грмима па надаље…

НАСТАВИЋЕ СЕ

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.