• Почетком двадесетог столећа рад Српске Банке у Загребу показао је велики успех. Управитељство Банке је хтело да прошири њено пословање и на подручје Краљевине Србије. Међутим, закони оног времена нису допуштали да банка из једне државе има своју подружницу у другој држави. Зато је већинским капиталом Српске Банке у Београду основано Подунавско Трговачко Акционарско Друштво, које је радило по законима Краљевине Србије.

Прилике су се промениле после Првог светског рата и оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је 25. јула 1921 године у Београду основана Јадранска Банка а.д. која је била већим делом власништво дубровачке католичке властеле. Ускоро након свог оснивања Јадранска Банка се сјединила са Београдским Трговачким Акционарским Друштвом. Уговор је 24. јуна 1924. године уредно протоколисан код Београдског Првостепеног Трговачког Суда. Дубровачка властела је добила високе положаје у управитељству Српске Банке. Зграда Јадранске Банке у Београду је припала новооснованој Јадранско-Подунавској Банци.

Јадранско-Подунавска Банка је добила подружницу у Котору, док су остале подружнице Јадранске Банке прикључене Српској Банци. У ствари Српска банака је добила 60% деоница у новој банци, с тим да је преузела хотеле „Империјал“ и „Лапад“, као и неку другу имовину Јадранске Банке. Данас може само да се нагађа зашто је управитељство Јадранске Банке пришло Српској Банци, а не далеко већој Првој Хрватској Штедионици у Загребу. Притом требамо напоменути да је пре 1918. године, у време Бановине Хрватске која је била тада у саставу Угарске Краљевине, по уложеним новчаним средствима највећа била Прва Хрватска Штедионица. Српска Банка је била тек друга по величини.

Седиште нове банке је било смештено у новој велелепној згради у Београду на углу улица Краља Милана и Фердинандове (данас Милоша Великог).

Последњи директори Јадранске банке су били Фрања Дубоковић и Тома Стипановић, а последњи директори Подунавско Трговачког Акционарског Друштва су били Влада Илић и Стеван Карамата.

За чланове Управног одбора Јадранско Подунавске Банке изабрани су: Фрања Дубоковић, др. Јосип Ажман, Ћира Каменаровић, Иван Кнез, др. Миша Колин, Едуард Пајкурић, Франк Саксер, Тома Стипановић, Божа Банац, др. Геоден Дунђерски, Ђорђе Велисављевић, Влада Илић, Стеван Карамата, др. Едо Лукинић, Владимир Матијевић, Тоша Михаиловић, Лазар Лађевић, Ђорђе Радојловић, Љубомир Стојадиновић, др. Милан Тодоровић, Миливој Шићаревић и др. Светислав Шумановић. За чланове Надзорног одбора изабрани су: др. Густав Грегорин, Иван Берић, Драгутин Димитријевић, Михаило Илић, Светислав Јовановић, др. Јанко Кесерник, Тома Костопећ и Јосиф Стојановић. За првог генералног директора је постављен Стеван Карамата који је био на том положају од 1924. до 1936 године. Наследио га је Милан Стефановић, који је био на том положају до 1945, када је генерал ним директором именован Милосав Радивовић.

Већи део архиве Јадранско-Подунавске Банке је уништен, али се зна да је дугогодишњи председник управног обора био Светозар Гођевац, индустријалац из Београда, који је умро непосредно пред рат 1940. године и да га је на том положају наследио адмирал Драгутин Прица, ађутант Њеног Величанства Блаженопочивше Краљице Марије (1923.) и командант Краљевске Морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1923-1929.), који је умро у деведест трећој години живота 1960. године. Подружница банке у Котору је била стуб привреде Боке Которске. У самом Котору је била творница сапуна и маслиновог уља власништво браће Вучковић, која су ту творницу подигла новцем стеченим на раду у Сједињеним Америчким Државама. У Херцег Новом је радила Херцегновска Банка, власништво обитељи Доклестић, која је била везана са Српском Банком (преко подружнице у Дубровнику) и са Јадранско-Подунавском Банком (подружницом у Котору).

Рад Српске Банке се осећао преко рада тих подружница од Албанске границе (хотел у Улцињу), Колашина (Браћа Марић, трговина и индустрија) те преко целе Боке Которске (низ деоничара у Котору, Рисну, Херцег Новом, циглана у Кртолама), Дубровника (Хотели Империјал, Лапад, купалиште Сумартин, Дубровачка Пловидба), па до Мостара (творница на мештаја породице Пешко) и Никшића (деоничари Синан Лучић и Митар Никовић). Директор подружнице Јадранско-Подунавске Банке у Котору био је Павле Божовић, а његов помоћник Коста Ковачевић.

Последња мирнодобска редовна XVII годишња скупштина акционара Јадранско-Подунавске Банке одржана је 15. марта 1941. године. Пошто је Светозар Гођевац током претходне године умро скупштином је председавао адмирал Драгутин Прица, потпретседник Управног одбора. Чланови Управног одбора су били: др. Светислав Шумановић, претседник Управог Одбора Српске Банке д.д. у Загребу и члан Управног одбора Народне Банке Краљевине Југославије; Аврам Филиповић, трговац – Београд; Лазар Лађевић, трговац и поседник – Загреб; Тома Максимовић, ген. директор „Бата“ Југословенске творнице гуме и обу ће а.д. – Борово; Зафир Станковић, начелник Мини старства Трговине и Индустрије у мировини Београд; Стеван Тубић, Директор Српске Банке д.д Загреб; Милан Михаила Стефановић, Директор Српске Банке д.д. у Загребу – Београд; др. Милосав Радивовић, директор Јадранско-Подунавске Банке Београд. Чланови Надзорног Одбора су били: претседник, Светислав Јовановић, рентијер – Београд; пот претседник, Драгутин Димитријевић, генерални директор Министарства Пошта и Телеграфа, у мировини – Београд и чланови: Густав Грегорин, адвокат – Љубљана; Др. Страхиња Бановић, заменик директора Српске Банке д.д. – Загреб; Иван Берић, директор Српске Банке д.д. – Загреб и др. Никола Ђуришић, адвокат – Београд.

Јадранско-Подунавска Банка је током 1940. године имала чисти добитак у износу од 4,058,783.74 динара, од чега је само 520,000 динара исплаћено деоничарима, док је остатак стављен у разне резервне фондове, што је било у смислу солидног старинског пословања. Укупна актива је износила 113,017,172.75 динара, од чега је био акционарски капитал у износу од 24,000,000 динара. Улози на штедњу су износили 12,535,938.90 динара док је сама готовина у банци износила 15,061,330.94 динара. Биланс је потписао Александар А. Дурман, главни књиговођа.