Прије него што објавимо писмо нашег брата по вјери и по крви, Жељка Јаковљевића, као свештеник још једном изјављујем саучешће породици нашег покојног Миленка Јаковљевића кога су многи познавали по надимку Шоба, а који је трагично и изненада пострадао 10. августа 2015. године.
Сам молитвени чин сахране и опијела говори више од ријечи. Сви су дошли да са молитвом на уснама испрате нашег Шобу и да покажу породици да нису сами. Туга је велика, али кад се раздијели на много срца онда је подношљивија. Тиме показујемо колико смо јаки као заједница, јер само као заједница можемо опстати и спасти се. И позвани смо од Бога да будемо заједница – да будемо једно, а не многи, да покажемо слогу и кад тугујемо и кад се радујемо, али и када треба нешто корисно да учинимо, промијенимо, измијенимо…
О овој теми смо и раније говорили, причали и савјетовали се и опет ћемо говорити. Из тог разлога ово обраћање и писмо нашег брата Жељка преносимо вам у цјелини, а о чему је ријеч, прочитајте у наставку…
………………………………………………………………………………………………
ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ ТРАГИЧНО ПРЕМИНУЛОГ МИЛЕНКА ЈАКОВЉЕВИЋА, ОБРАЋА ВАМ СЕ ЊЕГОВ СИН ЖЕЉКО
– Мој отац је био богат човјек; поред оца, мајке, браће, жене, сина, кћерке, кумова, родбине, у сриједу 12.08.2015. на сахрани се видјело колико је имао пријатеља и познаника.
Зашто вам ово пишем? Зашто вам се обраћам? Имам потребу, тј. жељу да подијелимо ово с вама.
Познат вам је новији обичај у Херцеговини (од Требиња, до Невесиња) да се умјесто цвијећа и кесе ставља кутија за прилог. Тај обичај је у Вишеграду покушао да уведе новинар Здравко Жужа, подржао је то и свештеник Средоје Андрић, али то није баш лако прихватити, поготову породици у којој се деси смртни случај, Тако је и мој отац ово подржавао и причао да то треба тако да буде и код нас у Вишеграду.
Дана 10. августа 2015. десио се тај несрећни случај и наш Миленко је погинуо. Увече, када су родбина и пријатељи почели да долазе да изјаве саучешће, мој кум Ранко Вулић из цркве донесе кутију за прилоге. Молио сам га да то склони, да нам новци не требају, да тим новцима не можемо купити изгубљено… Кум ми је само рекао да се сјетим очевих ријечи, шта је говорио и зашто треба увести обичај. Послушао сам кума.
ЉУДИ, вриједност кесе коју донесете је око 10 км (кафа, шећер, сок), а сви кад идемо носимо кесе. У кутију се може убацити и једна марка, двије марке… И сад сам се увјерио да једна метална марка вријeди више него кеса од најмање 10 км.
Све породице које задеси несрећа, као што је моју сад, на све мисле осим на новац. Али живот иде даље и морамо се што прије прибрати и размислити добро шта ћемо са оних 200-300 кг коцке шећера (док нису мрави навалили). Немамо срца да је продамо или бацимо у смеће, јер је то родбина, пријатељ, познаник донио као посљедњи поздрав нашем покојнику.
Нашем Миленку ће на споменику писати: „СПОМЕНИК ПОДИЖЕ ПОРОДИЦА ЗАЈЕДНО СА РОДБИНОМ, КУМОВИМА, ПРИЈАТЕЉИМА И ПОЗНАНИЦИМА“.
Од новца из кутије за прилог ћемо направити споменик, а шта можемо направити са 200-300 кг коцке шећера?
Искрено се надам да ћемо у скоријој будућности и ми у Вишеграду у потпуности примјењивати овај обичај.
Колико год да ми је било тешко да ово напишем, толико се и надам да сте разумјели и да нисте погрешно схватили.
НАШ СТАРИ ОБИЧАЈ ДА СЕ НА САУЧЕШЋЕ НОСИ КЕСА НЕКА СЕ ЗАМЈЕНИ НОВИМ ОБИЧАЈЕМ – КУТИЈОМ ЗА ПРИЛОГ.
Црква још једном апелује и позива вјернике да се не устручавају, него да прихвате предлог, да не робујемо обичају који не служи сврси, него да се помажемо на начин на који ћемо истински помоћи ближњима.У нади да ће ово писмо нашег брата помоћи да схватимо суштину помагања – ми га и објављујемо са његовим допуштењем. На свакој помоћи ми смо благодарни, али ако помажемо, дајте да то буде корисно.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
