Уз све поштовање међом блиске браће, не волим ја те приче и ставове о поистовјећивању та два народа, Херцеговаца и Црногораца. Можда је и некада било толике сличности када је скоро пола садашње Црне Горе уствари била Стара Херцеговина, али некад за некад. Сви смо свјесни несхватљиве брзине и моћи духовне трансформације, нећу рећи црногорског народа, него црногорске власти која га представља. Неколико година и промијенише људи комплетно национално биће и курс државни. Не задирем у политику, нити ме занима, хоћу само да објасним зашто није могуће поредити нас и њих у овај и у онај вакат. Једноставно, времена се брзо мијењају, а у њима људи ништа спорије… Без обзира што једни на друге сличе, лично мислим да у овом тренутку немале разлике постоје међу нама. Небитно у чију корист. Бар, по овом питању и теми има још дуго да учимо од њих, наше, привремено одсутне браће из ореола српског, братског и црногорског…

Да неко не помисли, нису они дио ове приче. Они су ван своје матице већ довољно јаки. У овом Београду прејаки и сигурно најјачи. Ако не, јачи и од самих домаћина. Додуше, и пола је ЦГ сигурно у Београду а скоро читава, на овај или онај начин, опет у њему. Мене занимају наши Херцеговци који нису довољно јаки колико то могу бити. Нису довољно сложни колико би то њен владар Свети Сава пожелио. Нису довољно организовани колико би то њен оснивач и војвода Стефан Вукчић Косача “искао”. Нису довољно у себе вјерни колико би то наш Свети Василије Острошки у својој молитви поменуо. Нису, чини ми се, ни довољно храбри колико нам је у аманет својим дјелима оставио војвода Богдан Зимоњић. Нису довољно „гласни“ колико би то Дучић и Шантић својим стиховима цијенили. Нису довољно племенити колико би то Лука Ћеловић осјећао. Нису довољно надарени и духовити колико би то тинта Мома Капора прижељкивала. Нису ни довољно инспиративни како би, с једне стране камере Кустурица снимио, а с оне друге, Младен Секуловић (Карл Малден) у Оскара претворио… Ту се списак херцеговачких великана и узора свакако не завршава. Додуше, тешко је данас било шта и било кога поредити са свима њима…

Несагледив је значај те потенцијалне слоге, силе и јединства херцеговог на које бих желио скренути мало пажње. Неће то никад бити онако како би човјек свјестан свега тога пожелио, али зашто да не буде боље од овога што јесте. Бар за педаљ, бар за мишић… У поређењу са Црногорцима, нешто нас ипак кочи у томе. Шта је то?

Херцеговац за разлику од Црногорца мисли да све може сам. И да треба сам. Чак и под цијену недовољног успјеха или неуспјеха. Мање вјерује роду своме по овој калдрми него што то чини брат брату црногорском. Сви су добри са свима, али не тако искрено као што се чини и представља. У Херцеговца је толико јака та потреба и жеља за личном славом да у потпуности занемарује славу остатка рода свога и људи “својие”. Славу земље своје и духа њенога. Како, хвала Богу, по Божјој сјетви доста добро успијевамо, долази до онога до чега никако не би смјело да дође. Бар у тој мјери. Љубоморе, зависти и сујете једних међу другима. Малтене, да се све осим успјеха прашта. То је толико беспотребно и штетно по херцеговачки народ и доље и овдје. И тамо и свугдје! Обично се они, који се сматрају мање успјешним, ни себи објашњивим разлозима, а камоли неком другом, удружују мислима и осудама окоме на оне “успјешније” од себе. Не схватају и не прихватају чињеницу да је успјех релативна ствар. У суштини немјерљива и привидна. Црногорци се ту воде девизом – ја премијер – ти министар, Херцеговац то, нажалост, не посматра тако.

Онда, та нека локална беспотребна сујета међ’ Херцеговцима постоји бар откако ја постојим, јер памтим је још од малена. Како у њој самој, тако и изван ње. Тако и овдје у Београду! Ја Билећанин, ти Требињац, он Гачанин, она Невесињка, они Љубињци итд. Па чак и у свакој шали има неке збиље, свако понешто има против некога само ако је из другог града. Свако себе, свој град и карактер издиже изнад других као да се ради о 5-6 градова распоређених на 4 континента, а не на једном оскудном парчету земље од стотињак километара. Као да се ради о милионски насељеној регији, а не од 80-так хиљада душа. Колико је то све бесмислено и беспотребно да жив човјек не повјерује. Поготово сада када је и несрећна политика умјешала своје „раздорне“ прсте. Пратим помало и ту јадну политичку ситуацију у њој. Једна странка влада у једном, друга у другом граду што је реална, могућа и нормална политичка ситуација. И то је сасвим довољно за нереалан, немогућ и ненормалан резон власти та два града да не сарађују и да немају никаквих додирних тачака. Срамота! На чију другу штету него нас и наше Херцеговине.

Шта више рећи и написати. Има још доста тога, вјероватно. Лијепо је бити њен! Лако је о њој слушати, хвалити се и причати, тешко је чинити нешто за њу и њен сложни и јединствени дух. Мора да и она сама некада не зна да ли да заплаче или да се засмије због нас, таквих какви јесмо, а какви смо год, сигурно је да можемо бити бољи, сложнији а самим тим и јачи. И доље у њој и овдје у Београду. И свугдје где је има. Ако свако од нас Херцеговаца призна понешто из овог текста, шансе за било какав напредак у односу на тренутно стање биће веће. Нека то признање крене од мене, ја ево признајем и вјерујем у свако слово које сам написао и нисам… Признајем да сам љубоморан на јединство “београдских” Црногораца, признајем а и увијек сам признавао да је Требиње најљепши град не само Херцеговине, признајем да су Невесињци најчеститији Херцеговци, признајем да су Гачани највећи Срби међу нама, Билећани најхрабрији, Љубињци највриједнији… Много штошта ћу признати само да и други, другима почну признавати и праштати. Ви сте на реду…

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс