• Свашта се данас дешава везано за негирање и прекрајање историје приказујући истину на лажан начин. То се и раније  дешавaло на подручју Хрватске, а како таква пракса вуче корене још из прошлости треба се подсетити неких чињеница из ранијих времена.

Стојан Јанковић (1635-1687). Родом из Буковице, вођа ускока, бранилац Шибеника. Преузето са Википедиа (аутор непознат, извор zvornikdanas)

На пример, Јован Дучић је писао да Хрвати никада нису имали својих народних епских песама, јер док су Срби уз гусле певали о својим јунацима, Хрвати су уз тамбуре певали поскочице. И сама Римокатоличка црква је још у средњем веку забрањивала певање народних песама инсистирајући само на црквеним како би држала народ и њихову свест под својом контролом.

Хрвати су увек били привржени и потчињени окупатору не марећи много за свој идентитет. Зато нису никада имали својих епских песама у којима би певали о догађајима и својим јунацима као што су то радили Срби, стављајући их у историју незаборава.

Тако су се Хрвати  још 1102. године обавезали да ће пружати војну помоћ угарском краљу Коломану I признавши га за свог крунисаног краља. Потчињени су били и за време  Беле I Слепог и Беле V, и осталих угарских краљева покоравајући се њиховој власти проглашавајући их за своје краљеве.

Ни у каснијем периоду ништа мање нису били верни угарским краљевима Ладиславу III, Стефану V  и Андрији III Млечанину признавши их уједно за своје владаре.

Поданичка политика и обавеза пружања војне помоћи страним владарима условили су да Хрвати нису имали могућности да кроз песму оставе трага о јуначкој борби за очувањем свог идентитета и борби за слободу. Овакво стање је било и за време владавине десет хабзбурговаца као краљева Хрвата, настављајући ту традицију све до Франца Јозефа I. Јуначки догађаји као што су одбрамбени ратови, борба за слободу и мегдани нису били део хрватске свакодневнице па зато нису нашли место ни у епским песмама.

А онда, при  јављању идеје о уједињењу Јужних Словена  са седиштем у Загребу, како би оправдали своју назови водећу улогу и заслугу, Хрвати су се лажно представљали на многим пољима, обмањујући европску јавност.

При појави хрватског бискупа, историчара и културног радника Јосипа Јураја Штросмајера и његових идеја о југословенству под којом се уствари крило хрватство, чак и великохрватство, његове присталице у Босни, а и други сакупљачи, су прикупили одређен број српских епских песама и проследили их Матици хрватској која их је штампала у 12 књига као Хрватске народне пјесме. Збирке песама су штампане у периоду од 1890. до 1942. године. Биле су то песме које се баве историјским догађајима и личностима између 14. и 19. века.  Неки од уредника били су др Иван Божић, др Стјепан Босанац и др Лука Марјановић. То је био велики плагијат, незапамћен у европској књижевности.  Идеја им је била да европској јавности прикажу своје историјско постојање како би и на овај начин изградили свој идентитет. Урадиле су то вође и присталице идеје о формалном уједињењу са Србима као што је био и сам Штросмајер који је 1883. године говорио да су Срби главни непријатељ Хрвата уз опаску да је боље уместо најављеног југословенизма ујединити Хрватску са Аустријом.

Бежећи од својих историјских истина и чињеница епске песме српских ускока о сердар Стојану Јанковићу и војводи Илији Смиљанићу који су своју храброст исказали борећи се на челу далматинских Срба против Турака прикупила је и штампала Матица хрватска на почетку 1941. године као своје хрватске песме. Тако су поред сталог српске епске песме Јанко од Котора и Мујин Алил, Женида Стојана Јанковића и Ропство Јанковић Стојана приказане као хрватске епске песме.

Све ово је било смишљено урађено пошто се зна да је српска народна поезија дала велики допринос развоју српске националне свести, а како би се у засенак бацили моћни српски краљеви, цареви и јунаци на основу чега би се помутила сазнања хрватском народу доводећи их на тврдњу да су Срби само народ другог реда.

Ово су докази каква је била психологија и логика Хрвата, а и остала како се види по ономе што се данас дешава на пољу прекрајања историје и истине.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић