Зна се да сваког августа пут води у Пребиловце. Међутим, само је овај август другачији од свих претходних. И сасвим сигурно другачији од свих наредних.
Петак је поподне.Нема превелике гужве. Прилазимо Пребиловцима. На путу напокон је освануо путоказ. Случајно или намерно, тек постављен је мало раније од стварног скретања, па су многи возачи збуњено застајкивали на главном регионалном путу који води од Мостара ка Метковићу. Полиција је била врло љубазна, дискретна и предусретљива.
Опомена са паноа: Пре 75 година пребиловачки мученици имали су бриге и живот као и ми данас
Било је предвиђено да патријарх Иринеј одржи вечерњу службу у Храму Васкресења у Пребиловцима, али небо је променило планове. Ударио је пљусак, земља на простору предвиђеном за паркинге лепила се за ђонове. Тако је вечерња служба одржана у манастиру Житомислић.
Стигао је и аутобус из Београда. Вођа пута неуморни Миленко Јахура, председник СНД „Пребиловци“, а са њим велики број истинских ходочасника који већ годинама у ово време спавају под ведрим небом.
Не постоји новац који може да надокнади сав рад и труд које је ово друштво уткало у обнову Пребиловаца, али историја села сасвим сигурно не би била иста.
У вечерњим сатима отворена је стална поставка изложбе „Пребиловци“. Значај ове изложбе дао је немерљив допринос у континуитету ширења истине о злочину у најстрадалнијем селу 20. века. Почетак отварања изложбе је каснио, али окупио је оне прегаоце који су годинама у служби ширења истине. Уједињени око исте идеје и велике жеље да помогну временом су постали пријатељи.
ТВ екипе нису имале времена да испрате почетак ове изложбе, бројни портали који су у служби нових српских подела односно промовисања политичких странака нису имале интерес да се овде појаве или једноставно нису препознали да им је ту место.
Присутнима није сметало што су осигурачи искакали, што струје повремено није било, што сеоски дом није обасјан рефлекторима, мада представља истински споменик у коме су пребиловачка деца и учитељица Стана Арнаут тешко страдали.
Уместо закључка присетио сам се врло илустративне реченице Предрага Лоза, једног од аутора изложбе „Пребиловци“ – Пребиловачки мученици су уткани у темеље данашње РС.
Након отварања изложбе друштво се преселило у дом и двориште Миленка Јахуре. И домаћина смо ухватили са осмехом на лицу који се присетио: – У Пребиловцима се звук гусала није чуо више од двадесет година.
Али струна се није дохватио било ко, него Александар Таушан. Није то неки обичан гуслар. Александар је освојио бројне титуле. Нисам компетентан да би судио о томе ко је и какав мајстор на струнама, али никада нећу из главе избрисати једну од првих приредби у акцији „Подигнимо Пребиловце“.
Било је то у Панчеву, Александар је славио свој велики јубилеј -25 година свог рада, а сав приход са те манифестације отишао је на рачун обнове Храма Васкрсења. Долазиће у будућности многи гуслари, али звук његових струна на овој светој земљи остаће јединствен.
– Морао сам да дођем у Пребиловце. Због приватних обавеза давно сам испуцао све дане предвиђене за годишњи одмор, али нисам могао да замислим да данас не будем овде.
У Јахурином дворишту нашли су се и организатори Херцеговачке академије Светозар Црногорац (потпредседник Координационог одбора херцеговачких удружења) и Слободан Бобан Драшковић (председник савеза гуслара Србије).
Био је ту и један од учесника поменуте академије професор Славко Алексић који је и ове вечери одржао надахнуту беседу.
Дубоко замишљена и помало одсутна у углу дворишта седела је Радмила Јовановић (псеудоним), ауторка књиге „Анђели моји, хајде да летимо“.
Ненавикнута на толику пажњу стрпљиво је потписивала књиге у друштву које може да сматра поверљивим. Њена животна прича је другачија од свега што сте икада могли и да помислите. Није чудо што је прво издање разграбљено, а и од другог је остао тек понеки примерак. Тек ова храбра жена је и сав приход од продаје поклонила цркви. Наредних дана само на порталу Слободна Херцеговина имаћете прилику да сазнате невероватне појединости из њеног живота, као и разлоге због којих се њен идентитет крије.
Помислио сам шта би медијски лешинари дали да објаве фотографију. СХ је другачија.
Ђе чељад нису бијесна, кућа није тијесна: Сања Вуковић са пријатељима већ по традицији у августу борави у Пребиловцима
Пала је ноћ. Они искуснији су већ легли у вреће за спавање.
Само у једном дану сајт је прочитало више десетина хиљада људи, текст који никога није оставио равнодушним, пренели су и неки други угледни портали.
Стигао сам до Бојановог дома. Поноћ је откуцала, али у кући све врви од живота.
Дочекала нас је богата трпеза домаће хране којој би позавидели и најелитнији ресторани.
У гостима је и кум ове породице, а зна се да је код Срба „Бог на небу, кум на земљи“.
Породица Бојановог оца Миладина Екмечића представља најпозитивнији пример реалног васкрсења живота у Пребиловцима. Кућа коју је Миладин са својом породицом обновио је на истом месту као и пре рата. Мада је аутомеханичар по струци, Миладин је озидао сваки зид куће. Нужда и жеља су помогли да у ходу савлада и друге занате. Познајете ли ви неког домаћина који школује петоро деце.
Миладин је причао о повратку у Пребиловце, избегличким данима у Билећи, али искрену срећу што је успео да се врати родној груди. Поносан што је свој на своме, најсрећнији је што има здраву и напредну децу.
Ову мачку није пробудио цвркут птица, нити је марила за буку аутомобила
У овој домаћинској кући живот функционише као јапанска железница. Бојан студира на Пољопривредном факултету у Мостару, ликом подсећа на Новака Ђоковића, вечито насмејан, делује као младић који нема ниједну бригу у животу. У Београду би многи његови вршњаци рекли оцу „Не смарај, морам да учим…“
Ипак, ни он као ни његове вредне млађе сестре Бојана, Бранка, Биљана и Божица нису амнестирани обавеза. Свако има задужење. И добро знају што су вреднији олакшаће живот оцу Миладину и благој мајци Соји.
Чувар традиције: Бојан Екмечић са иконом Светих пребиловачких новомученика
Бојан је те вечери седео до два ујутро, али за разлику од мене и моје породице коју је примио у госте, он је устао знатно раније, намирио стоку, истуширао се и кад сам отворио очи (око 5 ујутро) већ је са осталим члановима породице седео у белом и чекао нас и кума на кафи.
Кажу да се у Пребиловцима након усташког покоља није могла ни птица чути. У Бојановом дворишту је огроман орах, а уместо будилника чује се гласан хор птица. И оне својом песмом сведоче да се овде живи пуним плућима.
Савршена организација: Поред великог броја аутомобила (кажу више од 4.000) и више десетина аутобуса све је било као под конац
Прилазимо Храму који је у свако доба дана величанствен. Полиција, војска, репортажна кола РТРС-а, огроман број аутомобила и аутобуса који пристижу са свих меридијана јасно говоре да је ово посебан дан.
Мошти заувек одлазе из сеоског дома у коме су почивале последњих десет година
И док новинарске екипе хватају што бољу позицију да сниме високе госте, журим као сеоском дому. После десет година, мошти Светих мученика трајно мењају своје место.
У глави ми одзвањају Миладинове речи. – Корачати по Пребиловцима значи ходати Светом земљом. Свуда око нас је прах светих моштију.
Радомир Вучковић, Светозар Црногорац, Павле и Младен Булут
И заиста кад помислим да је сачувано мање од 10 посто моштију постајем свестан истиности ових речи.
И ковчези са моштима су бели. Потомци мученика пажљиво слушају упутсва како ће се смењивати носећи остатке својих Светих предака.
Опело жртвама држи велики број свештеника и владике Теодосије и Максим.
Формирана је литија, а у њој и два дечака Илија и Василије који носе иконе и делују дубоко свесни историјске важности овога чина.
Литија пролази око два километра дугачак пут ка Храму.
Сунце је изашло да поздрави Свете мученике.
У једном низу је и читаво јато ластавица које ћутке стоје на жици одајући почаст белој поворци.
Испред храма гужва. Пристижу званице, високи и угледни гости, двадесет владика и три стотине свештеника.
Са гусларом Александром Таушаном је, мени посебно драг, прота Милован Глоговац.
Свако узвишење је добродошло за бољи кадар: Сниматељ РТРС-а и Мира Лолић Мочевић ауторка серијала “ Стан Неретво“
Колико се слуша реч владике Григорија сведочи и чињеница да реке људе пристижу, сви обучени свечано – у бело.
У очи упадају униформисани војници и полицајци, и ретки појединци.
Пристиже литија са ковчезима светих моштију и напокон одлазе у свој смирај, крипту Храма.
Формира се нова литија која кружи око храма. Предводи је патријарх Иринеј.
Наташа Нинковић, Марина Рајевић-Савић и легендарни Дуле Савић
У колони поред великог броја владика и свештеника налазе се и Милорад Додик, председник РС, Емир Кустурица, Матија Бећковић, Гојко Ђого, Дејан Бодирога, Дуле Савић са супругом Марином. (Помислио сам каква би тек била њена емисија из Пребиловаца „Док анђели спавају…“)
Дејан Бодирога међу верницима чека ред да уђе у Храм
Многи су једва поднели пребиловачку врућину: Петар Божовић
У галерији храма гужва.
Пребиловачка деца крштавају се и сада и убудуће у Храму Васкресења
Да би направио фотографију на којој се види чин крштења, протегао сам руку са фотоапаратом изнад главе великог Матије Бећковића.
Од Вукана до Милорада Додика: На крову Храма Васкресења нашли су се многи политичари РС
У једном тренутку на крову се виде политичари посвађаних странака. Да ли ће Пребиловци донети и политичку памет Србима и давно заборављену слогу? Ако смо сагласни да је РС настала као жеља да се српски народ одбрани да ли ћемо имати довољно мудрости да покажемо јединство. Дај Боже!
Жарко Ј. Ратковић са рођацима међу маслинама које су Требињци у Београду поклонили Пребиловцима
Шетајући око храма срећем позната лица. У маслињаку засађеном као прилог Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду је и Жарко Ј. Ратковић, председник удружења.
Свештеник са невесињским борцима: Велиша Миљановић, Зоран Јањић, Миленко Лаловић и Војин Гушић
Неимари Вјенчац града: Мада заокупљени обновом храма Светог Ђорђа у Невесињу Шиповци нису изостали са највећег херцеговачког скупа
Где ја стадох ти продужи: До прошле године парох чапљински сада бићећки отац Данило Боро (десно) и Марко Гојачић
У белим мајицама и качкетима је и велики број Требињаца пристиглих из Београда.
Отац Радивој Круљ и Ђорђо Радојичић, председник Удружења Херцеговаца из Новог Сада
Ту су и Херцеговци из Суботице.
Није изостао ни песник Божидар М. Глоговац, аутор већ легендарне песме „Учитељица Стана“.
Јована Дука и Божидар М. Глоговац
Било куда Милан свуда: Милана Зечара из Зрењанина, након Убала срели смо и у Пребиловцима
Стеван Комненић. Слободан Аћимовић
Срећем и чланове моје шире породице.
У Пребиловце се долази и о штапу: Ујак Драгомир Драшковић са родбином
Нисмо имали никакав договор, али знали смо где је зборно место.
Дресове заменили белим кошуљама: Васо Мијановић, члан управе ФК Леотар
Друштво из Јахуриног дворишта отишло је даље у обилазак долине Неретве.
Татијана Ћоровић, Миленко Чабрило, Славко Алексић, Александар Таушан, Слободан Бобан Драшковић, Веселин Бојић, Вера и Светозар Црногорац, Војо Бабић и Слободан Аћимовић
Све колеге из медија су одавно отишле. Враћам се да још једном у миру уживам у лепоти величанственог храма. Знам да на пут кући не могу отићи без благослова оца Марка Гојачића.
Помолио се у Светим Пребиловцима: Два-три сата након овог тренутка Велибор Џомић се после неколико месеци вратио у Црну Гору
Као награду за стрпљење срећем (из ЦГ протераног) оца Велибора Џомића. Ево и ексклузиве. Потврђује да се враћа у Црну Гору. Покушава да за успомену фотографише сина, али бројни телефонски позиви му баш и не дозвољавају.
Отац Марко Гојачић, парох чапљински
И док је већина отишла на свечани ручак за оца Марка нема одмора. Спрема храм. Даје благослов да путујемо кући у миру. Знам чим пређем прве километре да ће ме обузети неке друге бриге, а да прави мир остаје овде.
Купола храма у Пребиловцима
Крећем кући, гледајући натпис Пребиловци. Колико је само пута помињано кад ће и да ли ће икада осванути овде.
Има неке симболике и у овој фотографији
У колима влада тишина. Не смета никоме ни катастрофалан пут ка Требињу ни ишарани ћирилични натписи.
Порука мира, љубави и вере: Маслињак испред храма
Васкрсли су Пребиловци. васкрнуће и Херцеговина.
(Текст није дозвољено преузимати без писмене дозволе редакције Слободне Херцеговине. Шеровање на друштвеним мрежама је дозвољено)
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
