Цијела је Херцеговина „засијана“ споменицима српског страдања из прошлих ратова, а нарочито из Другог свјетског рата. Многи су више пута рушени и девастирани. Један од њих, споменик жртвама усташког злочина у селу Драчево код Чапљине, требало би да ускоро буде обновљен, а инцијативу је покренула Српска православна црквена општина у Чапљини.
У Драчеву код Чапљине је убијено више од 70 Срба из Драчева, Сјекоса, Кљенка, херцеговачких Глушаца, Дубравице, Колојања, Церовице, Вишића и појединаца из других места.
Село Драчево се налази у општини Чапљина, на плодној земљи, са леве стране река Неретве и Крупе, преко пута Габеле, а испред Метковића.
Све до 19. века у Драчеву су живели само Срби и муслимани. Данас је то велико и чисто хрватско село.
Срби из Драчева су ужасно пострадали у усташком геноциду 1941, а 1992. су протерани са својих огњишта, док су им материјална добра опљачкана или уништена.
Хрвати из Драчева, похапсили су пред Видовдан 1941, све своје комшије Србе, одрасле мушкарце и затворили их у путарску кућу. После два сата пребацили су их у подрум железничке станице Крупа. Ту су довели и затворили и Србе из херцеговачких Глушаца, Кљенка, Вишића и Србе који су ту били на дужности чувара железничке пруге, тако да су укупно затворена 44 Србина.
Највећи кољачи Срба из Драчева су били Божо Крвавац, Лука Булум, Иван Концул, Анте Јурица, Перо Марковић, Мартин Прњић, Илија Раич, Јозо Раич, Лука Јурица, Илија Прњић, Марко Мишић, Шћепо Пажин и други.
Усташама из Драчева придружила се и група из усташког врха у Чапљини и двојица злочинаца из села Хотањ. Настало је стравично мучење и пребијање немоћних и недужних људи. Кундацима, коцима, ногама и другим, ломљене су им кичме, вилице, зуби, носне кости… Чупали су им бркове и браде, бацали их на гомилу и по њима газили. Убијања су вршена у непосредној близини.
Пуким случајем преживели су Вукан Лојпур и Јово Ћорић из Драчева. Хрват Ребац Томо довео је Вукана на гомилу убијених и полумртвих Срба и пуцао у њега два пута, али ниједан метак није погодио тело жртве.
Ћорић Јово је био тешко рањен у главу.
Јово и Вукан су се притајили међу лешевима. Злочинци су после убијања отишли у оближњу биртију Хрвата Боже Крвавца где су пили и веселили се уз хармонику. Вукан и Јово су то искористили и побегли. У току ноћи Хрвати су се вратили на место злочина. Убијене и оне који су још давали знаке живота су затрпали у ископану рупу. Сутрадан су тај терен, заједно са затрпаном рупом, преорали и на њему засејали сирак а потом похапсили Србе са подручја Доњег Храсна – Колојања, Дубравице и Церовице и још неке.
Наредне ноћи су их све поубијали.
Прво су дио њих поклали на десној страни Неретве, на локалитету Опузен близу Габеле. Потом су се вратили до жељезничке станице Крупа и преостале Србе камионима одвезли до варошице Опузен испод Метковића и тамо их убили.
Са њима је убијен и Страхиња Тохољ (Лазара) из Чапљине, који је претходне ноћи побегао са јаме у Хутову, али је ухваћен негде у Поповом пољу па возом спроведен до Крупе.
Споменик побијеним жртвама на Крупи код Драчева.
У поменутим злочинима убијено је више од 70 Срба из Драчева, Сјекоса, Кљенка, херцеговачких Глушаца, Дубравице, Колојања, Церовице, Вишића и појединаца из других места.
После рата тела жртава су пренета на православно гробље у Драчеву, где им је подигнут споменик. Међутим, и овде српске жртве нису имале мира па је споменик 1992. оскрнављен и делом порушен.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
