Од свих њива конопље и кетена, које сам видио, на којима сам чупао ове свете биљке, у памћење су ми се заувијек уписале по једна њива од сваке. Уписале се као жива, чудесна сликарска платна: једно мркозелених, а друго, у вријеме цвјетања, чудесних, сасвим њежних, плавих боја.
Живо платно њиве конопље било је на горњој половини, површином можда око рал велике, издуженије њиве на врху Кућишта. Одмах испод гајинских мајина, односно испод сјеверних граничних окрајака шума горе Шамарице. Била је то конопља попут неке младе шуме – рецимо самоизраслог тополика: стабло до стабла, сва једнако висока, исте дебљине и исте, рекох, мркозелене боје. Брат и ја чупамо, слажемо у снопове и вежемо. Па застанемо и дивимо се тој шуми, тој слици конопље испред себе. И како чудно мирише – жесток јој је мирис: грицка нос, а прах њеног још недозрелог сјемена увлачи нам се у очи. Иако је то тежак посао за танане дјечје руке, ипак ми радосно радимо.
(Конопљом се назива свака биљка из рода канабиса. Постоји индустријска конопља, али и она, женска биљка, из које се производи марихуана. Дијели се и по називима, односно и другим карактеристикама: канабис – латински назив, ганџа – индијски, марихуана – шпански, из Мексика, и трава – жаргонски назив. Ова коју смо ми чупали, јер конопља се није жела, а то нисмо ни ми тада знали, садржи блаже психоактивне супстанце. Што значи да смо ми већ тада били на марихуани…)
Живо платно њиве кетена (лана; на Банији смо углавном говорили кетен, а и мени је некако то милија ријеч), као умјетничка слика, било је на комаду земље на нашим Становима, на Брдима, са сјеверне стране села. Тај комад земље завршавао је на врху Кордића брда, једног од видиковаца са кога се виде и Козара на истоку, и Мославина на сјеверу, и густе шамаричке шуме на југу и западу. Била је то њива правоуганог облика, тик изнад нашег бившег винограда па све до млађег стабла ораха у међи са земљом чиче Пере Кордића (Станиног). И због тог ораха умало се једне године не потукоше чича Перо и мој отац. Иначе вршњаци, добри пријатељи. Што су поново касније били и такви остали. Али, ето… А слика њиве кетена, са цвјетовима свијетле плаве боје – то је заиста тешко описати. А описали су је многи сликари и осликали многи пјесници. Па касније поново и овдје брат и ја чупамо… А оно мирише. Посебно и само по себи, на кетен мирише.
(Кетен је, дакле, лан. На арапском је kattan, а на турском језику је keten. Нама је, ето, остало од Турака. Као и многе друге ријечи. У Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије, приредио Драго Ћупић, издавачи Штампар Макарије, Београд, и Октоих, Подгорица, 2011, уврштен је ћетен, како га називају у дијеловима Херцеговине и у Црној Гори, код кога је наведен и коријен ријечи кетен… У обимном Рјечнику Матице српске, издање Матице српске, Нови Сад, 2018, ћетен је такође уврштен, али кетена нема… Народ је лан звао, уз ћетен и кетен: лен и преслеј. А кајкавски екавци, у Банијској Посавини: лен и ленек.)
Живот ми је, прилично година послије дјетињства, у коме је убиљежена појава живих платна тих њива, пружио прилику, између осталог што ми је дао и одузео, да на просторима бивше југословенске државе и у иностранству, обиђем више музеја, галерија, изложби, атељеа… Да упознам и бројне ликовне умјетнике. И да на многим умјетничким платнима видим и неко од кориснога биља које се некад и на Банији узгајало. Била су то платна њива, али и другачија виђења и хватања из посебних углова… другачија виђења биља, као, на примјер: сунцокрета, мака, стрних жита, рјеђе лана… По свим тим галеријама, музејима… покушавао сам да пронађем поменуто чудесно платно њиве конопље и још чудесније платно њиве кетена. Да пронађем она платна каква сам их упамтио и понио из дјетињства. И нигдје их нисам нашао.
Кад бисмо кренули у читање историје биља, стаза тог читања одвела би нас ко зна у која и колико давна времена. Свакако да би се ту наишло на несагледиве миленијуме и оних биљака које су нас, старије и старе, храниле, облачиле, чувале… Оних корисних и многих љековитих биљака с којима смо и уз које смо расли, сијали их, садили, обрађивали и прерађивали у оно што нам је требало. У оно без чега се није могао замислити наш живот. А да не говоримо о животу наших предака и предака њихових предака.
Имао сам среће да у раном дјетињству чувам краве близу њиве проса. Видио сам је тада и никад више. Својим зеленилом и данас сија пред мојим очима. Имао сам среће да растем, радим и обрађујем неко од биља које је касније готово одједном нестало с лица банијских њива и башта. Између осталог: зоб (овас), раж, јечам, кравља репа, сунцокрет, сијерак (сирак), кораба, боб, мак… И, наравно, конопља и кетен!
Као да данас гледам нас, неку дјецу, рођену и одраслу на селу у вријеме Другог свјетског рата и у вријеме немаштине након тог рата. Као да гледам нас, дјечаке који смо се наносили пређних гаћа, често фарбаних ораховом љуском. И набрисали се мусавих лица ланеним ручиницима (пешкирима), украшених шлингоријом извезеним цвјетовима. И с дугим, миришљавим ланеним ручиницима, учвршћеним преко рамена па скоро до земље, неки смо, и дјечаци и дјевојчце, и младићи и дјевојке, били дјеверови и дјеверуше на свадбама своје браће и својих сестара. А касније дорасли и до ланених кошуља, блуза…
Моја породица сијала је, дуго година послије Другог рата, и конопљу и кетен. Не сјећам се да је у мом селу било баш много кућа које их нису сијале.
Дакле, сијали смо их, чупали, везали у снопове, возили у ријеку Суњу да се киселе. Па их укисељене вадили и разастирали по травнатој обали да се суше. Чиме је био завршен први дио посла око њих. А другом дијелу припада ступање, ређење и обрада како би се добили: нити, конци, дебља или тања влакна за платна, чаршаве, строже, поњаве, ужад, повразаче, затим за већ споменуте кошуље, блузе и гаће, као и оне за народне ношње, ручинике…
Јер тада, док су харале немаштина, голотиња и босотиња, суше и болести, обавезе и откупи, улудо осниване па убрзо и пропале сељачке радне задруге… конопља и кетен били су незамјењиве биљке. Уз вуну, оне су биле оно што је, кроз историју, развијало и развило богату кућну радиност. А она, та кућна радиност, условила је бројне проналаске оруђа, разног прибора и машина за обраду и прераду конопље и кетена, од ступе, трлице, гребена, витла, чекрка, преслице и вретена, таре (ткалачког стана) итд.
Вјероватно је мало оних који не знају за народну пјесму Ја посејах лан (која је и лијепа игра за дјецу у предшколским установама и у нижим разредима основних школа):
„Jа посејах лан, баш на Ивањдан.
Грдила ме, грдила ме Иванова мајка.
Ја почупах лан, баш на Ивањдан.
Грдила ме, грдила ме Иванова мајка… ”
Писао сам и о једној и о другој овој биљци. О кетену, који сам у стиховима уланио, више. Много више. И с неколико стихова из пјесме Сјећање на њиву с ланом (збирка Предвечерје, Просвета, Београд, 2016) завршићу овај запис о својим платнима њива…:
„Лијепо је видјети њиву на врху плавих Станова,
на Брдима, како се пресијава златом зрелог лана.
На врху, из благе узвишице међе, израста орах
као брод који се управо из своје луке отискује
на пучину њиве…
… Док орах и даље плови у своју слободу,
дотле нас двојица чупамо златне нити очевог
сјећања на никад виђено такво море. На сунце
мора на врху плавих Станова наше златне њиве. ”
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
