• Било је то тридесетих годна прошлог столећа – а радња збивања Требињска шума.

Фото: Курир

Село је било на заравни и имало доста плодне земље, што је била велика благодет за херцеговце. Земље су за обраду имали, једино је вода била драгоцена, нарочито када за сушних лета пресуше све густријене које су се пуниле кишницом.

Тада би жене на својим леђима доносиле воду у бурилима из густријена у којима је још остало воде. Старији људи су имали су страхопоштовање баш према тој води чија је свака кап  – живот за њих значила.

Још сада се сећам мог ћеда, који се љутио на снајку што пере авлију шмрком воде из водовода.

Домаћин који је имао кола и коње, сматрао се  имућним и од тога је могао имати лепу зараду. Тако је било и са Душаном. Лепо је он живео од пољопривреде, али највећу зараду је имао од трговине, јер су му сељаци из околних села доносили своје производе, а он је све то, уз своје производе, возио у Дубровник и тако снабдевао тамошње дућане и домаћинства.

Био је Душан један од виђенијих људи тог времена, сеоски кнез и активни учесник Соколског удружења, весео и дружљубив, увек радо виђен где год да се појави.

Трговина је ишла некада боље, а некада горе. Говорио је да је то помало ризичан посао, јер ако би се стално добијало то се не би звала трговина него – добовина.

И Душан је брзо схватио да је само „добовина“ у продаји дувана Дубровчанима, па је уз пољопривредне производе, увек носио и  малу кесицу дувана за продају.

Трајао је тај посао годинама и Душан је успео да повећа имање, сагради чардак са густијерном уз кућу, лепу терасу са погледом на своје винограде и одхрани многобројну породицу.

Све је то ишло доста добро док се није пронела  вест да  филанци не само што су обилазили села, већ су почели да пресрећу трговачка кола по путевима, да све преврћу и претресају у потрази за дуваном. То би значило да се дуван морао скрити што боље.

Пред пут дуго је Душан мислио где би било најзгодније место за скривање кесице дувана коју је спремио. Пошто херцеговачики дуван има јак мирис, лако је могао да се осети у  сиру/пршуту/кромпиру/рашатану/лози/вину и другим производима којима је кола натоварио. Ноћ пред пут ока није скопио и најзад, пред зору, како то обично и бива, сину му спасоносна идеја. Он је био страствени пушач и пред пут би увио и запалио цигару са шкијом и тако је пушио све једну за другом док не стигне у Дубровник.  Исто то радио је и у повратку кући. Управо због мириса  тог дувана смислио је да је најзгодније место за сакривање – да стави кесу са дуваном испод капе. Рачунао је, да ако га претресају капу му неће скидати, а због мириса његове цигаре, неће осетити ни мирис дувана. Смирен од те мисли, заспао је.

Кренуо је тог јутра, мада неиспаван,  некако спокојан и весео. И ако се потајно надао да га филанци неће пресрести, угледао их је из даљине и ухвати га неки необјашњиви страх док им је прилазио.

Сама спознаја да нешто крије паралисала га је и он их са наклоном поздрави и подиже капу, како је то иначе увек радио, а кеса са дуваном паде и смести се баш испред ногу филанаца.

Епилог –  новчана казна и одузимање робе…….

Питате се да ли је то Душана спречило да и даље кришом носи дуван Дубровчанима?

Мислим да није, само што је сада мало хладнокрвније наступао и вештије сакривао кесу са шкијом, јер – ко би Херцеговца надмудрио!

  Зорица Личина