• Отишао је доајен новинарске професије, дугогодишњи новинар и уредник РТС-а, честит човек Милош Миша Марковић, један најписменијих српских журналиста.

Наочит, врцав и духовит није остављао људе равнодушним. Водио је Дневник деведесетих што се није праштало двехиљадитих када су нови комесари инквизиторски поспремали националну телевизију, прогонећи старе кадрове без обзира на њихов професионални дигнитет. Поносан и достојанствен Милош Марковић, попут многих кадрова режима Слободана Милошевића није знао, умео и могао да се морално преобуче и стане у ред за омаловажавање себе и свега онога у шта је веровао.

Жигосали су га исти бољшевички, у то време комесари демократије, који су му забрањивали, осамдесетих, емисију о девастацији цркве Самодреже. Попут Ненада Ристића постоктобарског директора РТС-а, који га је оптужио “да гура воду на српску националистичку воденицу”.

Прогоњен и професионално маргинализован овај врсни новинар, бриљантни ерудита и говорник повукао се у одаје своје осаме дружећи се са књигама и ретким пријатељима који га нису заборавили попут Келе и Јелке власника “Старе српске куће”.

Милоша Марковића сам познавао више од четвртину века, дружили смо се по кафанама, разним догађајима, наступали на супротним странама у еснафским обрачунима, али смо се сваки пут срдачно растали без љутње и горчине.

“ Марковићу склон си пићу и медијском крвопролићу”, био је мој омиљени поздрав овом драгом човеку, господственом љубитељу кафане.

“ Заклињем се никад више нећу”, одговарао би уз своје чувене реторичке бравуре, уносећи се у лице како би дао посебан ефекат ономе што је у свом надахнућу изговарао.

Писао је како је говорио. Јасно и језгровито у његовим текстовима и књижевним критикама огледала се непроценљива раскошност српског језика. Прве неспоразуме са политичарима имао је као извештач Телевизије Београд, објављујући осамдесетих година драматичне прилоге и документарне емисије о страдању и прогону Срба са Космета.

Једне ратне године, бану у Чајниче на повратку са Дучићевих дана поезије, заједно са легендарним сниматељем Мићом Урошевићем.

Поздрављам га истим поздравом.

“ Има ли шта да се попије?”, пита озбиљно.

“ Жедан си?”, задиркујем га шаљиво.

Нисам него ме туга ухвати кад се сетим прве професорске службе након завршеног факултета у Сарајеву. Предавао сам у овдашњој гимназији српско- хрватски језик. Овде се зими сунце ни у подне не помаља. Звао сам га Очајниче а себе Очајником”, присећао се овај стамени Херцеговац, рођен у Банату током осме офанзиве, одрастао у Гацку, извештавао из Приштине склопио очи заборављен у отуђеном Београду. Сада је, како то обично бива, у вестима о његовој смрти, познат, признат и уважен.

Почивај у миру драги пријатељу!

Мишо Вујовић