• Мостарски Срби, ма гдје били, увијек ће се сјећати јунских дана 1992. када су напустили своја вјековна огњишта, а 15. јун 1992. када је запаљена Саборна црква у Мостару, симбол и срце српског идентитета Мостара, још је незацијељена рана.

Саборна црква Свете Тројице у Мостару, запаљена је на данашњи дан прије 29 година, а дан прије почео је егзодус Срба из Мостара када је овај град напустило око 30.000 Срба, док је њих 431 страдало у тим јунским данима.

”Наша црква је запаљена 15. јуна 1992., а наша зајендица као и храм ишчупана из корјена овог града”, сјећају се са тугом Мостарци.

Саборна црква прво је запаљена, а након тога је мјесец дана минирана и рушена, док није пао и посљедњи камен.

За рушење Саборне цркве нико није одговарао. Позната су имена тројице Бошњака који су као припадници Хрватских оружаних снага (ХОС) запалили цркву.

Срби који су остали у Мостару свједоче да је то био један од најтежих дана у њиховим животима и да је био јасан знак да Србима у Мостару више нема мјеста.

”То је био један од најтежих дана у мом животу. Гледали смо из стана како црква гори и знали да је и пред нама пакао, да Србима у Мостару више нема мјеста. Тако је и било. Све што је услиједило био је пакао. Било, не поновило се. Нерадо се сјећам тих времена. Не могу. Ране су још болне”, каже једна старија Мостарка која је преживјела цијели рат у Мостару.

Интересантно свједочење о рушењу Саборне цркве у Мостару записао је бивши владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије у својој књизи ’’Преко прага’’. Владики Григорију и мостарским свештеницима о рушењу је сликовито говорио извјесни Сакиб.

’’Више година након рата сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар. Једне вечери сам стајао испред Старе цркве када сам срео чудног човјека у маскирној униформи. Отац Радивоје ми је објаснио ко је тај човјек. Замолио сам га да о томе све запише у љетопис. Сакиба су први пут наши свештеници упознали крајем 2009, пошто је дошао у црквене канцеларије у Мостару.

Тражио је помоћ и храну и помогли су му. Од тада је доста редовно долазио по помоћ, отприлике сваких четрдесетак дана, да би након петог или шестог пута затражио да разговара са нашим свештеником. Почетком новембра 2010. у просторијама црквене општине десио се и тај разговор, боље рећи, Сакибова покајна исповијест. Од првог дана рата 1991. добровољно је приступио јединицама ХОС-а. Учествовао је у борбама против српских снага и снага ЈНА у Славонији и у Босанском Броду.

У прољеће 1992. године са својом јединицом ХОС-а дошао је у Херцеговину, најприје у Метковић, па у Чапљину, гдје су држали чапљинску касарну у блокади. Крајем маја и током јуна Сакиб долази у Мостар. Учествовао је у борбама које описује као не толико жестоке, јер су се војска и Срби, из ко зна којег разлога, повлачили скоро без икаквог отпора.

Палили су, рушили и пљачкали српске куће. Када су муслиманско-хрватске снаге у потпуности овладале лијевом обалом Неретве, он је био присутан паљењу Саборног храма, Старе школе и Старе цркве. Детаљно је описивао паљење Саборног храма. Каже да је унутрашњост цркве полијевана бензином. Дрвени под, иконостас, преграде у звонику, балконе у цркви-све су полили бензином. Војници су пуцали и гађали светитеље на иконостасу. Један од војника је мокрио на гробу митрополита Леонтија. Шенлучило се у дворишту цркве.

Послије полијевања бензином црква је запаљена и горјела је цијели дан. Све је ово причао са великим узбуђењем и осјећајем кривице што је у свему томе лично учествовао. Причао је како је касније довезена велика количина експлозива, преко Старог моста у неком реноу и да је црква минирана. Он није био присутан током самог минирања’’, дио је свједочења записаног у причи ’’Сакиб’’ у књизи ’’Преко прага’’.

Наставак приче каже да се 6. јануара 2012. Сакиб запалио испред хрватске амбасаде у Сарајеву због укидања инвалиднине као припаднику ХОС-а. Опекотине су биле тешке, па је преминуо у сарајевској болници.

Обнова цркве почела је 2010. године и она се опет гордо издигла над Мостаром, те свједочи вишевјековно постојању Срба у овом граду. Завршени су грађевински радови, али не и унутрашњост и партер.

Највише средстава за обнову Храма издвојиле су Републике Српска и Република Србија, а прилоге је дало и више од хиљаду појединачних приложника међу којима и мостарски Бошњаци и Хрвати.

Саборна црква у Мостару је изграђена 1873. године и била је један од највећих и најљепших православних храмова на Балкану. Национални је споменик БиХ.

Топ портал