ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ: Крвави Видовдан у Заборанима код Невесиња

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ: Крвави Видовдан у Заборанима код Невесиња

  • Херцеговина, та митска земља, кроз вијекове је била симбол слободе српскога народа. Непокорни дух херцеговачких горштака одолијевао је „домаћим” и страним окупаторима на врхунцу њихове крвожедности.

 

Неријетко је била бедем пред којим су се ломила душманска копља, али и оно поднебље из чијих су се кршâ и врлети дизали устанци за ослобођење васколиког српства са далекосежним историјским посљедицама.

Али како је слобода одувијек подразумијевала страдање, тако је и Херцеговина понијела крст првомученика, поставши симбол српске голготе раван оном косовском. Нажалост, знана и незнана стратишта овог светосавског краја, зуб времена неминовно препушта забораву. Придворица, Пребиловци, Корићка јама, иако би требали бити мјеста ходочашћа, још увијек су колико-толико присутни у колективном сјећању нашег народа, али толико других стратишта, безимених и безданих јама које скривају злочине непознате и дивљаштву у историји човјечанства, остало је у потпуности неприступачно, попут предијела у којима се налазе, и нашој свијести, знатижељи, интересу.

Погубно је градити будућност на забораву прошлости, а између ћутања и заборава готово да нема никакве разлике. Већина напуштених села, зараслих гробова, руинираних настамбина по сабласним ободима херцеговачких пољâ, немушто нам приповиједају своје крваве приче из минулих ратова. Не будемо ли те приче артикулисали и записивали, вријеме ће одрадити свој посао и оне ће свијету и потомцима „аутора” тих прича, али и нама самима, почети све више да личе на неповјерљив мит. У ону раку у коју ћутањем покопавамо сопствену историју, полажемо нешто више од наше будућности – полажемо себе, наше културно, духовно и национално биће. Зато данас, четврт вијека након овог страшног злочина у селу Заборани надомак Невесиња, потпуно непознатог широј јавности, доносим ову неиспричану причу.

Давно устаљеном обичају да се у освит највећих православних празника упада у српска села, наши „сусједи” су остали дослиједни и у последњем рату. Тако смо често пута били принуђени да умјесто славских прислужујмо посмртне воштанице. У сусрет још једном Видовдану буде се исте оне емоције које ми пред очи враћају једну упечатљиву слику из дјетињства. До душе изнова допире познати ехо гласа мога ђеда…

Прича ђед, а ми дјеца, скупљена око шпорета или по мајчиним и бакиним крилима, нетремице га слушамо. Иако, можда, некада нисмо разумјели о чему он то заправо говори, неким унутрашњим чулом осјећали смо да је нешто јако важно у питању, а озбиљност и усредсређеност драгих лица из комшилука, који би често дошли на шољицу кафе или партију карата, то би нам и потврђивала. Причао би нам о свирепим злочинима комуниста из овог краја, о страхотама којих се својим очима нагледао. О слављењу злочина у „крвавом партизанском колу” херцеговачких комуниста, о бруталном стријељању седамнаест невесињских дјевојака, лажно оптужених за не знам ни ја шта. Држао је пажњу чак и нас најмлађих, стварао жив призор и слику пред очима оних којима се обраћао. Истина, често би се понављао. Ваљда из страха да такве истине не буду заборављене, да их добро упамтимо. Али једна прича била је много више од пуког казивања и сјећања на један Видовдан, смрт, злочин без казне…

Та прича би отварала све пукотине и шупљине на зидовима задимљене одаје кроз које би се, нечујно попут лопова, у просторију увлачила неисказана језа и непријатна сјета на преживјели страх; трауму на коју би и свако подсјећање остављало нови ожиљак на срцу. А срце моје мајке, док би прича одмицала а глас наратора постајао дрхтавији и несигурнији, бивало би узнемирено и бојажљиво, нервозно. Јасно сам осјећао како се захуктава у њеним брижљивим грудима док би ме, држећи у наручју, заштитнички грлила и заклањала, прислањала себи уз лице и шапутала: „Не дам те ником!”

Била је то прича о још једном крвавом Видовдану, овог пута 1992. године, о још једним мученицима који су на тај дан, попут славних предака вијековима уназад, платили својим џелатима цијену Српства, хришћанства, Православља сопственим животом. Прича која, нажалост, још од 1389. године добија свој наставак, гдје је свака нова епизода, чини се, страшнија од претходне, боље осмишљена, реализована и наравно крвавија. Ухвативши увијек неспремног српског сељака, домаћина, војника; затеченог и недореченог у молитви и пољу, на спавању, од Косова и Херцеговине до Подкозарја и Крајине, душманин их изненада уписује у историју и вјечност, непролазност. Заслијепљен мржњом, не примјећује светост главе коју кани одрубити и која ће му, попут светог старца Вукашина клепачког, прије него што нож пресијече гркљан, још стићи да каже: „Само ти, дијете, ради свој посао.“

О овом стравичном злочину који се десио у Заборанима 28. јуна 1992. године, гдје је читав један засеок – Витице, претворен у велико згариште, а сви они који се на вријеме нису успијели евакуисати побијени и поклани, мало се зна и, ко зна зашто, још мање говори. Свједоци овог немилог догађаја само су зидине, том приликом, спаљених кућа и штала које, подупирући једна другу, још увијек стоје усправно и поносно – пркосно; њихова дворишта и окућнице зарасла у коров и шипражје, подсјећајући да се и ту, не тако давно, живило и радило. Иако тако нијеме оне ће свакоме ко зна да слуша и гледа рећи много више од ових малобројних житеља који данас ту обитавају, а које је усташка кама тог дана некако мимоишла.

Само један човјек проговорио је у јавности о овом злочину. Био је то бивши предсједник СР Југославије Слободан Милошевић на суђењу у Хашком трибуналу. Међутим, то је остала незапажена, недовољно инспиративна дигресија за потплаћене марионете тог „суда” да би се било ко подузео да расвијетли случај. Оно што нас, свакако, највише боли јесте то што су имена свих починилаца овог злочина, свих учесника у завјери какву не памти новија историја овога краја, готово јавна тајна. Скоро да је тешко пронаћи некога из околине Заборани ко неће бити у стању да, именом и презименом, наброји барем већину оних који су тај дан пролили српску крв, спалили вјековна огњишта, добрим дијелом угасили једну лозу Миловића. Тихо, као да су и сами нешто криви, а криви су само што су тихи, што ћуте, из чудног страха да неког не увриједе или пак среће што су тај дан ипак преживјели, по славама и вашарима, сјетни и припити набрајају имена људи које сви познају, људи из сусједних села, дојучерашњих комшија и пријатеља.

То јутро у селу се налазило, како је ђед говорио, „око 120 чељади”. Увече их је заноћило само петнаест. Осам живих и седам мртвих. Бјежећи пред ужасом који је за собом остављао смрт, нас дјецу и жене су склонили у густо, једва приступачно, скровиште у липовом гају надомак села. Мене, деветомјесечног дјечака, избезумљеног од хаоса којег сам, иако тако мали, наслућивао и проживљавао, носила је моја мајка. Трчала је са мном у наручју заједно са другим женама и дјецом, мушкарцима који су организовали повлачење, према Липовини која се никад није чинила даљом. Кораци су јој били кратки, тешки и несигурни. Пуцали су по нама из позадине. Хитци су поткресавали стари шљивик кроз којег смо панично бјежали од зла којем се помрачио ум, па му је било свеједно кога ће ускратити сунца сутрашњег дана. Један метак фијукнуо нам је изнад глава, свега двадесетак центиметара можда, откинувши том приликом једну младицу пожегаче. Тако смо за пола тог тешког и несигурног корака избјегли лаку и сигурну смрт, остали на овој страни која се тада и није чинила бољом. Избјегнута је већа трагедија, сви смо дошли живи под крошње високих липа које, иако у пуном цвату, нису мирисале. Само један мирис ширио се селом – мирис паљевине и крви.

Тек када је стигло појачање из Невесиња напад је у потпуности одбијен, а зликовци протјерани према Главатичеву и Неретви. У први мрак стигао је аутобус из града којим смо ми дјеца, жене и старци пребачени у колективни центар – стару Куглану, прилагођену за ову сврху. Ту смо провели ноћ, бесану и дугу, а сутрадан кренули да тражимо неки прикладнији смјештај код ријетких познаника и пријатеља, или барем оних за које смо мислили да то јесу.

Црни биланс је бројао осам мртвих глава, од чега чак шест из куће Миловића. Убијени су цивили, једна старица, старац у 91. години је заклан испред куће на цјепалу, недужан и миран, попут Вукашина. Рањени су Горан Радић и Предраг Кандић, тешко али не и смртоносно.

Тада су на Видовдан, око десет часова, убијени:
– Голијанин (Душана) Перо;
– Миловић (рођ. Лојпур) Десанка;
– Миловић (Ђорђа) Никола, рођен 1925. године;
– Миловић (Николе) Драган, рођен 1954. године;
– Миловић (Живадина) Боро, рођен 1962. године;
– Миловић (Милана) Марко, рођен 1938. године;
– Миловић (Божа) Милан, рођен 1901. године;
– Сарић (Митра) Видоје, рођен 1932. године преминуо је у невесињској болници;

НЕК ВАМ ЈЕ ВЈЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!!!

 

Свако присјећање на ову српском крвљу исписану истину на један осунчани Видовдан наноси срцу нови бол јер се копа и гребе по старим ранама и ожиљцима. Неправде се најтеже преболе, а њих је за тако кратко вријеме било исувише. Мој крик ће се, можда, у маси оних који ћуте о овом догађају изгубити у кратком еху којег нико неће ни чути ни разумијети. Пригушиће га ћутање гомиле, њихово бојажљиво оклијевање и размишљање изгледаће бучније и оправданије. Али ја сам позван да вриштим о томе из свег гласа и то ћу да чиним све док не промукнем. Истине попут ових не смију бити покопане са онима који су о њима најгласније викали.
Ипак, све док не проговоре сви они који су тог дана ту бол осјетили на њеном извору, помијешану са страхом и безизлазношћу ситуације, које их и данас понекад сустигну и замисле, који су свједочили крвавом пиру људи са зеленим тракама око глава убијеђених да чине свети обред који њихов бог великодушно одобрава, ова прича остаје тежак и недоречен инвалид, те управо због тога немам право да на њу ставим тачку. Остављајући простора, како себи тако и другима, да је надограђују и дописују, са ове три тачке моја мисија се, бар за сада, завршава…

Огњен Кандић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Ratka Reply

    Nisam Hercegovka ali sam srce dala Hercegovcu i ponosna sam na poreklo i patriotizam tih divnih ljudi i na njihovo istrajanje.Moja HERVEGOVINA u srcu

  2. Херцеговина Reply

    Ђе су имена муслиманских убица из сусједних села?? Зашто се ћути?? Ћутање о Пребиловцима, Коритској јами,Клепцима… и довело нас је довде.

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина