• Свакодневно свједочимо како се дрско разара истинско биће српског језика

Можда има пречих и прешнијих ствари у данашњем тешком и неизвесном времену, од ове предочене теме, а чији је смисао сугерисан самим насловом.

Међутим, како су језичке накарадности, код нас, узеле толико маха, а  злочин према језику постао све присутнији и очигледнији (посебно на телевизији), чини се да је опет потребно подсетити да феномен језика није само обична и неважна појава свакодневног живота, већ да представља (по класичној дефиницији, коју је поставио још Аристотел) суштаство човековог битисања.

Дакле, човек је, како вели Х. Г. Гадамер „живо биће које има језик“ Језик је истинско средиште човековог бића, односно, кључ света и водич кроз његов лавиринт. Он је хранитељ народа (Вук Ст. Караџић), па се, самим тим,  не сме успостављати стање глувоће према исквареним и карикатуралним наступима разних спикера, репортера, новинара и других посленика у  јавном обраћању конзументима аудио-визуелних медија.

Њихово свакодневно  кварење  граматике и дикције, као и уочљив  нехај према осећају доброг казивања, толико су постали учестала појава, која пара уши и код многих слушалаца  изазива непријатност, а често и гнев. Појединци то доживљавају као својеврсно примање „шамара“, други, као болно боцкање  са телевизијских екрана, а да је жив покојни професор дикције на новосадској Позоришној академији, Жарко Ружић, он би одмах револтирано звао (и опомињао) радио и телевизијске редакције  да престану да  кваре дух српског језика.

Спикери се најчешће не удубљују у оно што говоре, већ механички читају текстове, правећи лапсусе типа „петроварадински пост“, уместо „Петровски пост“ и сл. Све је чешће и присутније отегнуто и продужено изговарање самогласника (углавном тамо где не треба), чиме казана реч добија сасвим друго значење (примера ради, реч град, као врста атмосферске падавине, тако изговорена, упућује нас на помисао да је у питању град као урбана насеобина).  То је, свакако,  једна од последица нападног умекшавања говора, који подсећа на кућну „мазну“ варијанту, чиме актери таквих казивања причају као да им је мармелада у устима. Они немају потребан осећај за метафизичку димензију језика,  нити урођен дар   за његово онтолошко поимање, које се може поредити са  надареношћу приликом истинског доживљавања садржаја уметничког дела.

Језик сакате и разни брбљивци, који гутају слова и слогове, смандрљавају речи, говоре уњкавим гласом, или себи дају важност кроз употребу неприродног реченичног ритма, у коме се препознају страни утицаји. Дијалози који се воде на телевизији пуни су надвикивања и претеране гестикулације, којима треба да се надомести очигледно предметно незнање, као и умеће лепог казивања. Губи се јасноћа и финоћа израза, при чему свака будала говори шта јој падне на памет.

Наше познато фонолошко правило: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“, учестало и свакодневно крше спикери и други представници Радио телевизије Србије, именујући свој студио као ER-TE-ES, док иза њих стоје ћирилична слова РТС. И ником  ништа.

Глумци, који гостују у разним програмима (а од којих се очекује складно и избрушено казивање), у свом покушају да буду лежерни и спонтани, углавном показују оскудан фонд речи, пун поштапалица и излизаних фраза; кревеље се, пребацују ногу преко ноге, чешкају се из ува…

Дакле, разни дилетанти и дебелокошци немају никаквог смисла за умешност говорења и изражавања, већ нам мимикријски, или отворено (у име модерне комуникације), подмећу потребу да их следимо. Њихове мајсторије у „поправљању“ језика, јесу, уствари, примери његовог кварења, које се камуфлира потребама свеукупног Напретка. Другим речима, користећи ароганцију уместо знања, они дрско разарају истинско биће српског језика, намећући језичке стандарде по сопственом нахођењу.

Свакодневним демолирањем језика, они газе велико и историјско дело наших старих, замењујући га магловитим и неразумљивим жаргоном. Зато имамо примере да телевизијски репортери имају лошије изражавање од људи из унутрашњости, које питају о одређеним проблемима, а који показују језичку чистоту и непатворено богатство мисли у својим казивањима.

Ревносни слушаоци и језички зналци могли би да наведу мноштво примера свакодневних граматичих и дикцијских грешака на разним телевизијама и радио програмима. Њихово побројавање било би дуготрајно и (овом приликом) непотребно. Зато је смисао овог текста, пре свега, у томе, да још једном скрене пажњу нашој културној и друштвеној јавности на све израженије аномалије на подручју језичке културе, а које прати приметно ћутање и небрига.

  Јово Радош