• Данас када славимо 73 никшићка љекара који су потписали јучерашње саопштење, и полицајце који су, вративши значку, одбили да батинају свој народ (који их, уосталом, и плаћа да њему – народу, а не партији – служе), вријеме је да се присјетимо још једне групе интелектуалаца који су, служећи својој струци, прије 16 година први страдали на бранику здравог разума.

Ријеч је о 26 професора средњих школа из Никшића и једног из Херцег Новог који су се супротставили безумном преименовању језика, због чега су не само добили отказе у школама у којима су радили, већ су им се свака врата у Црној Гори затворила. Њихова имена су:

• Светозар Ћираковић
• Радинко Крулановић
• Миомир Бели Ковачевић
• Владенка Ковачевић
• Радован Чолаковић
• Миланка Оташевић Ђурђевац
• Драгана Тодоровић
• Весна Тодоровић
• Миодраг Шујо Тодоровић
• Борис Јовановић
• Марија Лалатовић
• Иванка Антовић
• Небојша Ђилас
• Радосав Ђурковић
• Веселин Матовић
• Радмила Митрић Матовић
• Милојко Пушица
• Ратко Шкулетић
• Драган Нинковић
• Лидија Мијушковић
• Веселин Кандић
• Ранко Зечевић
• Љубица Јововић
• Станка Никчевић
• Вуко Велаш
• Душан Килибарда
• Радмила Радовић

Ови људи су 2004. године били потпуно сами у својој борби, без једног јединог гласа подршке од својих колега, без једног јединог гласа подршке универзитетских професора (част малобројним изузецима са ФФ у Никшићу), правника, љекара, инжењера и осталих.

Тада се са режимских медија могло чути да их је само 27 јер нико други не подржава њихову борбу.

Истина је да их је тада било само 27,  не зато што њихова борба није била легитимна или научно оправдана (о чему свједочи и чињеница да су многи, који су тада заговарали преименовање језика данас потписници Декларације о заједничком језику), већ зато што су сви остали, када је постало извјесно да ће остати без посла, побјегли у мишју рупу.

Данас се бавимо темама којима се бавимо, јер 2004. нисмо довољно пажљиво гледали како се тоталитарним средствима манипулације легитимишу разна насиља, а руку на срце – и плате су нам тада биле прече од образа.

Многе од ових 27 људи су кући чекала дјеца коју је требало нахранити, обући, и школовати.

Жељка С. Ћираковић